Појединац, грађани, правна држава. Насумично побројани појмови представљају вредности о које ниједан западни апаратчик, а камоли чиновник или политичар који стреми озбиљној функцији или се на њој налази, не сме да се огреши.
Наравно да постоји обиље оних који се огреше, али и обиље медија, институција и агенција које то једва дочекају, па такви заврше каријеру док сте рекли: порески обвезник. Све остале више-мање лоше одлуке, погрешне процене, погубне реализације… могу некако да буду опране, саниране или време учини своје, па на њих забораве, али јавно све мора да буде према уџбеницима демократије или барем тако добро ушминкано да личи на демократију.
Знају ли ти код куће да си за Мила
Због свега тога је било онолико муке да се одобровоље јавна мњења у западним демократијама приликом војних интервенција, а све зарад наводног инсталирања демократије. Огромна количина новца због тога заплива свакојаким каналима, а немали број људи бива упрегнут у машинерију која за циљ има да пореским обвезницима покаже оправданим бомбардовање „због наше нафте испод њиховог песка“.
Ако би до јавног мњења тих држава дошла права истина због интервенција у Ираку, на пример, читава администрација морала би одмах да крене ка излазним вратима. Сама. Не би чекала да грађани од њих то затраже.
Из тог разлога, на пример, оптужбе на рачун Тонија Блера у Британији испливају тек кад прође довољно времена да не могу да угрозе ни власт, ни партију, али ни да нешто промене.
Једнако као за непочинства западних премијера, чиновника и официра западна јавна мњења и тамошњи порески обвезници ће кад-тад сазнати и за далеко више од непочинстава које деценијама спроводи режим Мила Ђукановића у Црној Гори. Свакако, истовремено ће сазнати и за све оне политичаре које су плаћали, а који су подржавали недемократски режим.
Само да се о(п)стане на власти
До тад ће на делу бити (зло)употреба деспота Мила, зарад геополитичког инжењеринга. Овај својеврсни политички галиматијас представља обострано корисно удруживање, без добрих намера.
Ђукановићу је битна власт, а начин на који ће на њој о(п)стати, од кога ће бити подржан и „колико ће промјенити вјера“ да би остао на врху игле — потпуно му је ирелевантно. С друге стране је Запад који има дугорочно дефинисане геополитичке циљеве али и уцењене лидере и под њима заробљене државе и народе који служе за орочене или спорадичне провокације, изазивања нестабилности или константно одржавање контролисане трусности.
Производ свега тога је низ држава које то нису, које су према правилу далеко од Атлантика и чији грађани представљају колективну колатералну штету. Пример таквих држава је и Црна Гора, где је на делу експериментални пример привида живота, карикатуре политичке борбе и антипод демократије.
Продаја страха потомцима харамбаша
У овој држави између мора и брда, уместо такмичења програма и идеја, као сат на главашевој руци функционише разрађен систем прогона политичких противника, свакодневно се посеже за стварањем наводних непријатеља од којих треба бранити државу, а уместо заштити од институција грађани прибегавају савијању кичме…
У Црној Гори нема истинитог и правовременог информисања јавности, нема полагања рачуна пореским обвезницима, нема страха од одмазде гласача, али у изобиљу има продаје страха тим гласачима, пореским обвезницима и свима који другачије мисле.
И то никоме са Запада не смета. Или их није брига јер је ван њиховог дворишта. Међутим, ти исти истовремено понављају како подржавају реформе — којих нема, и демократију — која то никад била није.
Да је Црна Гора демократска држава, Мило Ђукановић не би био ни близу власти, а не на њеном врху. Напросто, човек као он у таквом систему не би могао да остане и не би био употребљив западним идеолозима.
Зато је на дан парламентарних избора било остварено оно што је директор полиције у тој држави најавио, а министар полиције у тој истој држави категорички одбио. Иоле озбиљан човек неће поверовати да је озбиљна држава баш на дан избора ухапсила „терористе“, али ће сви они који знају где и под киме живе поверовати да режим не преза ни од чега зарад опстанка на власти. То је страх по глави становника, а страх и демократија не могу у исту реченицу.
У свакодневној агенда режима стоји и прогон Српске православне цркве, која је вековно утемељена на простору Црне Горе, пљување прошлости те државе, грађење новог идентитета упркос историјској препознатљивости, константно глорификовање антисрпства и антируства.
Све то је, дакле, у циљу стварања деспотије за понети. Деспотије која преко деспота служи за туђе интересе. А то је предалеко од демократије.
У демократијама нема куповине гласова. У демократијама нема „изборног туризма“ за дијаспору парама пореских обвезника домицилног становништва. У демократијама нема гласања у шатору. Недопустиво је упадање у куће на дан избора. У демократијама нема уцена, подметања, затварања. Али има одговорности. У демократијама држава не сме да буде роб владара, већ је владар понизни слуга те државе.
И све то веома добро знају сви запади чиновници, попут америчке амбасадорке у Подгорици која се вербално директно меша у изборни процес, али и аналитичари попут Данијела Сервера, који је брже-боље потрчао да прогласи победу Мила Ђукановића пред Државне изборне комисије Црне Горе.
Демократија се, изгледа, чита, пише и перципира на један начин код куће, а на сасвим други у туђем дворишту.
Његошев аманет не умире
Да је другачије, западни чиновници би поступили као професор универзитета у Грацу Флоријан Бибер, који тврди да је изборни процес у Црној Гори далеко од демократског модела и упозорава да ће, ако садашња гарнитура остане на власти у наредне четири године, разочарање у Црној Гори и даље расти.
Биберова оцена да је својеврстан парадокс податак да неки људи посвећени реформама сматрају успехом резултат избора у Црној Гори, у смислу да је изборе добила партија посвећена евроатлантским интеграцијама, најпластичнији је опис намерног жмурења Запада и лицемерја њихових политичких елита.
Биберову констатацију — „Проблем је у томе што је та влада пре свега мотивисана останком на власти и сопственим интересима, већ 25 година“ — потписала би већина грађана Црне Горе. Наравно, кад би смела и кад после тога не би изгубила посао, довела у питање егзистенцију своје породице или на неки други начин била осрамоћена.
Међутим, иста та заплашена већина се упркос свему наведеном противи Црној Гори у НАТО-у, ма колико Данијел Сервер и слични њему фалсификовали реалност и говорили да „после избора у Црној Гори постоји снажна подршка за приступање земље НАТО-у и Европској унији“.
Овакав став црногорских грађана представља доказ да Црна Гора јесте везана, али да није закопана. Ово је доказ је заробљена, али да није мртва. Дабоме, и да слобода и даље живи у тим грађанима, па ће и од деспотије за понети, Црна Гора бити враћена себи самој. Тако им Његошевог аманета.
