Директна последица тог догађаја је то што је више од 28 милиона Руса остало ван граница своје земље. Ван своје историјске домовине остало је и 6,8 милиона Украјинаца, 2,1 милион Белоруса, 1,6 милиона Казахстанаца, 1,5 милиона Јермена — укупно, више од 40 милиона људи, скоро 15 одсто становништва целог СССР-а. Њих називају невољним емигрантима.
Земља је разбијена, а „рођено“ је нових 15 држава.
И данас, четврт века касније, историчари, аналитичари и целокупна стручна јавност расправља да ли је „смрт СССР-а“ била неизбежна, шта је главни разлог распада, каква је била улога политичких елита и какву је улогу у томе имао Запад. Али једно од најважнијих питања је — какве су последице распада земље.
Судбину државе су 8. децембра 1991. године запечатили председници Русије, Белорусије и Украјине Борис Јељцин, Станислав Шушкевич и Леонид Кравчук, који су у ловачкој резиденцији „Вускули“, у белоруској Беловешкој шуми недалеко од пољске границе, потписали тај споразум, упркос вољи народа изреченој на референдуму у марту исте године (преко 75 одсто Совјета гласало је за очување савеза). За већину становништва у земљи потписивање споразума је прошло готово неприметно, али тиме се завршила једна велика епоха и започео је један нови живот.
И данас се многи питају како се распао СССР, који је имао најмоћнију војску на свету и најефикаснију обавештајну службу?
Дуго се говорило о томе да је СССР био осуђен на пропаст због економске неефикасности.
Једна од популарних теорија која објашњава распад земље је издаја елите. Често се може чути да је реч о „кривици Горбачова“ или „кривици Јељцина“. Неки говоре и о „идеолошким и системским грешкама“, други о „умешаности Американаца“.
Неоспорно је, међутим, да је један од главних узрока за стварање атмосфере за распад СССР-а била све гора економска ситуација.
Када је лани на ову тему говорио руски председник Владимир Путин, он је рекао да се земља распала због унутрашњих разлога, али не без помоћи геополитичких противника.
„Ради се о унутрашњим разлозима — неефикасности, паду политичког и економског система. Ко је томе допринео — то је већ друго питање. Не мислим да су наши геополитички противници стајали са стране“, истакао је Путин.
Руски председник је рекао да се распао социјални систем, да је пропала привреда — она је раније била неефикасна, али је на крају пропала и то је довело до сиромаштва милиона људи.
„На снази су биле антисовјетске санкције и цене енергената су биле веома ниске. То није критично за савремену Русију, која је успела да се прилагоди новим условима, али је за совјетску економију то била права катастрофа. Ипак, не сматрам да се СССР директно распао због економских проблема и кризе социјалистичког модела. По мом мишљењу, главни разлог је социјално-психолошки фактор. Стручњаци тврде да до највећих друштвених и социјалних потреса не долази у време наглог сиромашења становништва, него у тренутку када се распрше, изгубе наде, и када изостаје напредак. Олимпијске игре 1980. године биле су последњи значајни догађај у СССР-у, а након тога је уследила епоха ’величанствених сахрана‘, када су генерални секретари умирали један за другим и нико није предложио нови модел развоја земље. Други разлог је наравно издаја одређених представника совјетске политичке елите и функционера који су сматрали да би им распад СССР-а дао могућност да се позабаве неконтролисаном прерасподелом, односно пљачком имовине. Западни фактор је такође утицао на распад СССР-а, али је његова улога, по мом мишљењу, била споредна“, каже за Спутњик Алексеј Анпилогов, директор Фонда за историјска истраживања „Основаније“.
Руски стручњак истиче да је СССР могао да буде спасен и да опстане да су власти спровеле реформе.
„Навео бих пример Кине и САД. У Кини је 1989. године дошло до сличних дешавања, мислим на протесте на Тјенанмену. Али је након тога кинеско руководство почело радикалне реформе економског модела и јавног сектора, одобрило је веће економске слободе за предузетнике. То није било потпуно уништавање претходног модела, као у Русији током деведесетих, него доследна трансформација система. Други пример је грађански рат у Америци — рат између јужних држава, које су се залагале за што већи извоз необрађеног памука у Енглеску, и северних држава, које су желеле независнији економски модел“, каже Анпилогов.
Како каже, интересантно је да се након победе Севера у законима свих држава појавио члан којим се забрањује излазак из састава САД, што раније није био случај.
„СССР је могао да буде спасен да је дошло до реформи и до склапања новог друштвеног договора. Уместо тога, потписан је Беловешки споразум, који није у складу са законима СССР-а и РСФСР-а. Међутим, немогуће је вратити време и не сматрам да би сада требало да се одрекнемо суверенитета, али сматрам да су сви интеграциони пројекти на постсовјетском простору у интересу земаља које су некада чиниле Совјетски Савез“, закључио је Анпилогов.
Многи аналитичари и историчари се слажу да је СССР убијен споља — Хладни рат се завршио, али САД и цео западни свет су и даље на СССР гледали као на претњу.
„Распад СССР-а је велика међународна катастрофа, пре свега због тога што је свет постао једнополаран. Такође, распад те земље је негативно утицао на међународну безбедност. Имајући равноправног противника, САД су водиле одмеренију спољну политику, и нису занемаривале дипломатске методе. То је гарантовало међународну стабилност. Данас се ратује широм света, и то је јасан показатељ ’стабилности‘ једнополарног света. Вашингтон је искористио тешку ситуацију за вођење ратова у целом свету, борећи се за своје интересе, пре свега енергетске. Ирак, Авганистан, Либија, Сирија — то су само неки примери. Требало би такође истаћи да се ниједан од тих ратова није завршио победом САД“, каже за Спутњик шпански политиколог Карлос Мартинез, коментаришући последице распада СССР-а.
Већина Европљана, показује анкета „Sputnik. Мишљења“, сматрају да се САД нису успешно носиле са улогом светског лидера, после распада СССР-а. Тако мисли 69 одсто Немаца, 55 одсто Француза и 51 одсто Италијана.
Само 24 одсто Немаца, 35 одсто Француза и 42 одсто Италијана сматра да су се САД успешно снашле у тој улози, док је 10 одсто Француза и по 7 одсто Немаца и Италијана било неодлучно.
