Барак Обама покушао је да се окрене према Азији, док би његов наследник Доналд Трамп могао да се окрене од Кине према Русији, пише шеф пекиншке редакције „Вашингтон поста“ Џон Помфрет у колумни објављеној на сајту листа.
Никсон се 4. фебруара 1972. године састао са саветником за националну безбедност, будућим државним секретаром Хенријем Кисинџером, како би размотрио предстојећу посету Кини.
Кисинџер, који је већ успео да процени ситуацију у Кини током тајне посете, рекао је председнику да су „Кинези опасни као и Руси“. У историјској перспективи и опаснији, тврдио је саветник.
Кисинџер је том приликом рекао: „За двадесет година Ваш наследник, уколико буде исто толико мудар колико сте мудри Ви, ослањаће се на Русе против Кинеза“.
Дипломата је предлагао председнику да „игра на равнотежу снага“, користећи противречности Москве и Пекинга.
Троугао који чине Москва, Вашингтон и Пекинг уочљив је на светској позорници од времена Хладног рата, наводи новинар.
Педесетих година администрација Ајзенхауера је покушавала да унесе јабуку раздора између Хрушчова и Мао Цедунга, зближавајући се са СССР-ом.
Десет година касније Никсон је преиспитао ту политику и окренуо се Кини, а неколико година касније Џими Картер је кренуо на све или ништа, покушавајући да блокира ширење совјетског утицаја у Југоисточној Азији. Он је одобрио инвазију Кине у Вијетнам која се догодила пошто је Ден Сјаопинг постао први кинески лидер који је посетио САД.
Много тога у понашању Доналда Трампа говори да новоизабрани председник САД разматра могућност заокрета, наводи Помфрет. Посредством саопштења, телефонских позива и постова на Твитеру Трамп је показао почетак нове, оштрије политике према Кини.
Новоизабрани амерички лидер је први пут после неколико деценија разговарао са председником Тајвана. Нешто касније Трамп је у интервјуу за „Фокс њуз сандеј“ рекао да сумња у исправност политике јединствене Кине, коју је Америка изабрала након историјске посете Никсона. Он је, такође, оптужио Пекинг за монетарне и трговинске махинације.
Доналд Трамп је позитивно настројен према Москви. На то указује позитиван тон његових изјава о Владимиру Путину и потенцијална именовања Рекса Тилерсона и Мајкла Флина на функције државног секретара и саветника за националну безбедност. Обојици кандидата приписују везе са Русијом.
„Сада је питање у томе да ли ће Трампов преокрет функционисати у свету који се веома променио у поређењу са периодом Хладног рата. Какви су циљеви, осим да се Пекинг доведе до белог усијања? И шта Америка мора да дâ Русији да би је истргла из загрљаја Кине?“, пише колумниста.
Односи Москве и Пекинга носе пословни карактер — они се међусобно подржавају у Савету безбедности Уједињених нација и воде заједничке војне вежбе у Јужнокинеском мору, наводи новинар. Поред тога, у протеклим деценијама Русија је Кини продала оружје у вредности која премашује 30 милијарди долара.
Истовремено, кинеска економија расте много брже од руске, због чега би Кинези могли да сматрају Москву „млађом сестром“ Пекинга, док је педесетих година, на врхунцу кинеско-совјетског пријатељства, она била кинески „старији брат“. Такво стање ствари не може да се допада Русији која је, очигледно, заинтересована за то да повећа свој утицај у Азијско-пацифичком региону, наводи новинар.
„Као одговор на разговор Трампа са председником Тајвана Пекинг је упутио бомбардера да лети изнад Јужнокинеског мора. Русију води човек који жели да обнови утицај земље до совјетског нивоа, када је СССР уливао страх земљама целог света“, сматра Помфрет.
Жеља Доналда Трампа да игра на „карту Кисинџера“ у таквом односу значи велику непредвидивост света у којем америчка моћ више не може да се сматра ненадмашивом, закључује новинар.
