Грађани ће кад год да их питате да ли су чести избори рећи да су пречести. Ту нема дилеме, они то стално причају. Грађани не мисле да је политика цењена. Већина политичара имају оцене које су негативне, констатује на почетку „Спутњик интервјуа“ Срђан Богосављевић из „Ипсос стратеџик маркетинга“.
Међутим, додаје он, сваки нови избори некоме пробуде неку нову наду. И у Србији постоји прилично константан одзив бирача на изборе.
Богосављевић каже да је тачно да би грађани, не само у Србији већ и у региону, врло радо гласали за неког новог кад би им се тај нови или допао или би бар на први поглед мислили да им носи нешто што је другачије, ново.
„Неког простора има. То најбоље можете да видите кад питате: ’Коме највише верујете?‘. У Србији ту имате Александра Вучића извученог коме се верује, али много боље пласиран од Вучића је ’нико‘. Значи, ником не верујем“, прецизира Богосављевић.
Све док немамо тачну листу људи који су се кандидовали, истиче овај истраживач, ниједно истраживање не може бити до краја озбиљно. Та истраживања јесу озбиљна у смислу припрема стратегија и тактике и интересантна су много више за политичке странке и политичаре него за јавност.
Како се котирају потенцијални кандидати, који се барем у јавности најчешче помињу?
— Имали смо неколико симулација. Питали смо грађане ко се вама највише допада, коме највише верујете, у кога ви највише верујете?
Јесу ли то понуђени или непонуђени одговори?
— То су непонуђени одговори. И ту нема дилеме — Александар Вучић је ту до десет пута испред првог следећег.
Он је тај коме се највише верује. Ти проценти подршке се код њега крећу преко 30 одсто стално, па до 35, 36, 37 одсто.
Такву подршку Вучић има неких три године. Такве проценте подршке је имао, у нашој историји мерења, само Војислав Коштуница један кратак период.
Ко је први следећи после Вучића?
— Први следећи, према правилу, дође из прве следеће највеће странке. То је Ивица Дачић.
А ти нови?
— Питали смо испитанике и: „Ко би према вама био интересантан да се појави као нова политичка фигура?“. И ту, барем истраживачки гледано, нема инвентивности. Све се своди на неколико најпопуларнијих спортиста. Кад смо питали за жене, то се сведе на неколико најпопуларнијих певачица — Цеца, Лепа Брена… и ту завршимо. А код спортиста се заврши са Новаком Ђоковићем и Владом Дивцем.
На колико одсто стоји Цеца?
— То су јако мали проценти. Испитаник нема идеје и кад баш мора или хоће нешто да каже, онда каже ове људе.
Кад сте говорили да Александру Вучићу верује…
— …верује му 35, 36 одсто, од тотал популације. Значи, говоримо о 1.800 хиљада људи који кажу: „Ја њему највише верујем“.
Раније сте помињали да је онај „нико“ популарнији од Вучића. Да ли се он појављује и овде? На колико је он процената?
— „Нико“ је ту на 50 одсто. После њега је Вучић са 1.800 хиљада, па онда први следећи са 250.000.
Кажете да сте правили симулације, јер нема тачне изборне листе.
— Пробали смо најпростију варијанту, а то је или иде Николић или иде Вучић у име СНС-а. И ту је разлика врло озбиљна. А на другој страни се појављују они који су се на неки начин најавили — Вук Јеремић, Саша Јанковић, Драган Шутановац, Бошко Обрадовић, Војислав Шешељ.
И ту Вучић глатко добија први круг, а Тома Николић не добија у првом кругу.
На другом месту, у оба случаја, јесте Вук Јеремић — битно јачи кад је Тома Николић у игри, него кад је Вучић у игри. На трећем месту је Шешељ, а потом иде Саша Јанковић. Према тим подацима би се могло замислити да сваки од њих тројице, ако би дошло до другог круга буде другопласирани.
Колико се разликују, генерално говорећи, гласање и избори ако су само председнички од варијанте кад су у пакету са парламентарним?
— Ту се појављује реална разлика.
Кад кад имате парламентарне изборе ви имате пешадију. Војним речником, медији су топови, они вам отворе простор, али пешадија осваја. Кад имате парламентарне изборе, или локалне изборе, онда постоји гомила људи који имају неке врло јаке интересе.
Ту постоји гомила људи која хоће да се труди, која хоће да агитује да други изађу…
Кад почну председнички избори тим људима је то мука. Страначким инфраструктурама се ништа у животу неће десити ако буду само председнички избори. Све ће за њих остати исто, а они треба да трче сваки дан, да јурцају, да лепе плакате, да убеђују комшије да гласају, да изађу на гласање… тако да је у том смислу активизам теже покренути ако немате изборе у којима ће већи број људи помислити да им се мења нешто у животу захваљујући томе.
Доста се прича о заједничким кандидатима. Ако би кандидат СНС-а био кандидат странака из Владе, шта би то донело? А шта би донело ако би опозиција имала заједничког кандидата?
— У овом тренутку то нисмо правили, али из разних ранијих истраживања једноставно је закључити — заједнички кандидат Владе, под условима да лидери Владе убеде своје симпатизере да гласају за тог заједничког кандидата, добио би 68 одсто гласова. Он би глатко добио изборе.
Такође је јасно било и на претходним парламентарним изборима, па и сад, да би заједнички кандидат ДОС-овске или прозападне демократске опозиције сасвим сигурно био дочекан са аплаузом.
Заједнички кандидат би добио више гласова, али је резервоар тих гласова релативно мали. Кад саберете те странке и кад видите шта су добиле, то је мало. То је можда за друго место, али никако за прво место, никако за победу над кандидатом СНС-а.
Међутим, реалност нам каже да ћемо имати два кандидата са националне опозиције и са ове космополитске опозиције једно четири кандидата. Тако да не видим да ћемо уопште бити у прилици да разговарамо о том заједничком кандидату.
Цео интервју можете чути у аудио-фајлу.
