Ко ће нас водити. Код Срба је ово питање толико одомаћено да је после вишевековног коришћења постало део свакодневне вербалне комуникације, па зато не стављамо ни знак питања на крају.
И траје то тражење — још од пре Карађорђа до данас — мада је у највећем броју случајева на делу само (више чаршијска, а мање академска) расправа о најбољем кандидату. И најчешће без резултата, док је једини ефекат нова подела.
Мењање ноћи за дан и дана за ноћ
За мање од пола године требало би да буду одржани редовни председнички избори у Србији, па ова тема постаје једна од оних које „једу“ све остале.
Иако нико званично није истакао кандидатуру, председничких кандидата које медији таквима проглашавају (а они се, углавном, не буне) има готово колико и бирача.
Особеност српске политичке културе јесте и чињеница, која не мора да постане правило, да после избора председника она опција која га је подржала убрзо на том таласу постане доминантна и у парламенту.
Тако је, барем, било са опцијом уз Слободана Милошевића (после победе на 8. седници СК Србије); тако је било са ДОС-ом који је подржао Војислава Коштуницу; тако је било са Демократском странком (и то ДС-ом који није порастао за време Ђинђића, а ни после његовог убиства) кад је за председника Србије изабран Борис Тадић; тако је било и са Српском напредном странком после победе Томислава Николића, пре четири и по године.
Дакле, долазило је до радикалне промене читавог политичког обрасца, па се да наслутити, али и на бројним примерима уочити, да је оваква врста промене дискурса велика жеља и данашње српске опозиције. Још детаљније: њихов (странке или целе опозиције) кандидат победи кандидата власти (највеће чланице или целе коалиције) и ствар је готова.
Тако барем замишља мали Перица, пардон… Но, пре тога би прво требало утврдити шта је то српска опозиција?
Алтернативо, има ли те
Да ли су опозиција оне партије које су у парламенту, а нису у власти? Или је опозиција скуп свих — парламентарних и ванпарламентарних партија, невладиних организација, удружења, медија, појединаца — који су против власти? Опозиција може бити и све оно (правно или физички) што поседује критичку мисао и циљ му је да друштву буде боље?
Трећа опција, нажалост, јесте најмање тачан опис не само опозиције, већ (готово) свих политичких чинилаца у српском друштву, па је одговор на наше питање нека врста комбинације првог и другог одговора.
Наиме, данас су опозиција сви они који су против власти. Онако све ђутуре на гомили, а да притом они нису на гомили, већ разбацани као сеоске куће по пропланцима. Истовремено, газде тих кућа помињу савез са комшијама, али тако да остале газде њима приђу.
Јасно је, наиме, да уједињена опозиција тренутно не постоји и да је у Србији једино постојала у оних пола године пре 5. октобра и пада Милошевићевог режима. Био је то пројекат у којем циљ оправдава средство и где је дара испала скупља него мера. И то према суду оних који су се радовали што је пао Слоба.
То се, ономадашњи ДОС, распало на више партија него што је та превишепартијска коалиција имала чланица. Апсурд, поразан сам по себи.
Константна намиривања лидера и лидерчића, константна трвења, константно ударање по цеваницама, константно непринципијелно деловање… имало је за резултат једну једину константу — домаћинског старања о држави и позитивних резултата у друштву није било.
Све је некако остало или недовршено или ни започето.
Дакле, дошло се на власт на теми „против“, а одржавало се на влати опет на теми „против“ оних који могу да се врате. Девиза коју су и медији несебично умножавали била је: ма не ваља, али шта ако буде горе?
Он и они су гори, ма најгори
И сад је, чини се, главна девиза на српском политичком пољу „бити против“.
Они на власти имају обичај да констатују како су они пре њих све упропастили, па од јавног мњења и бирача траже подршку за останак на власти као нека врста бране која ће спречити „уништитеље“ да се врате на место злочина.
Они у опозицији прво кажу да су против власти, добро искритикују неки потез, а тек онда виде који потез или одлуку власти су критиковали. Заједничка им је жеља не за системом — већ за њиховим системом, не за медијима — већ за њиховим медијима, не за бољим управљањем Србијом — већ за њиховим управљањем Србијом.
Та себичност, ускостраначност, егоизам лидера и остале нереалне кованице, које реално описују стање ствари, пре 16 година су уништили историјску прилику прво грађана Србије, али и партија и лидера који су хтели све одмах и сад. Најгоре од свега јесте што су лидери, па и неке партије, добили то одмах и сад, али су изгубили дугорочно, а држава је поражена још дугорочније.
Упркос томе, све поменуто је и данас основа политичког деловања већине партија, па због тога највероватније неће бити ништа од уједињења опозиције, највероватније неће бити ништа од јединственог кандидата (чак и да се неким чудом уједини) опозиције, али највероватније ни грађани неће морати да чекају да се ти уједињени подржаваоци победника разједињено боре за делове колача.
И то је, ма колико вам можда деловало другачије, велики квалитет и улагање у будућност.
Штедња за накосутра
Наиме, сви побројани победници у последњих четврт века, нису били стварни победници (не, не желимо да оспоримо резултате изборних комисија), већ су њихови противници били стварни губитници.
Опција уз Слободана Милошевића је преузела дизгине јер се Савез комуниста распадао, ДОС је дошао на власт јер се Милошевићев режим урушио изнутра, Борис Тадић је победио тек пошто се Коштуница понашао као идеолог уместо као технократа, а Српска напредна странка и пре ње Томислав Николић су преузели владање Србијом јер је тадићизам дојадио свима, па и самим тадићевцима који су огрезли у нехату мислили да ће владати вечно.
Дабоме, ово је, нажалост, стварна вертикала српске политичке сцене и циклично ће се понављати све док се уместо „против“ некога и нечега, на политичком тржишту не нађе понуда „за“ некога и нешто. Овакав вакуум трајаће све док препорука за вршење власти уместо система, програма, идеја и пројеката буде деструктивни и аутодеструктивни противник на власти кога треба сменити.
Дакле, небитан је одговор на питање са почетка текста. Није важно ко ће нас водити, већ како ће нас водити, где ће нас водити, којим средствима и на који начин ће нас водити…
Зато је апсолутно небитно хоће ли се опозиција ујединити, хоће ли имати заједничког кандидата, хоће ли власт имати једног или више председничких кандидата… јер ће Србија као држава и грађани као друштво изгубити, ма ко да победи уколико уз победу неког кандидата и партије или партија, које га подржавају, не победи и систем.
То ће бити борба за глас више. Досад је била битка да противник има глас мање.
