Руски цар Николај II, император Русије, цар Пољске и Велики кнез Финске (како гласи његова пуна титула), владао је Русијом у времену кад се над Европу надвила опасност великог и страшног, дотле невиђеног рата. Сви његови покушаји да тај рат избегне и спречи завршили су се оног тренутка када је Аустро-угарска поставила ултиматум Србији. Одлука да уђе у рат била је за њега и његову породицу трагична — бољшевици су га ухапсили и убили, мучки, ноћу заједно са целом његовом породицом и свима којима су ту били присутни, укључујући и децу.
Та страшна ноћ у Јекатеринбургу и дан данас, после готово сто година, није потпуно објашњена ни расветљена, а за посмртне остатке, који су сахрањени као остаци царске породице, не може се стопроцентно тврдити да припадају њима. Књига „Романови — пут патње“, која се ових дана продаје на киосцима, бави се периодом од хапшења до убиства царске породице, временом страдања и понижавања које је трајало од фебруара 1917. до јула 1918. године.
У пожару Великог рата није нестала само руска империја, већ и немачко, турско и аустроугарско царство. На развалинама велике руске империје створен је Совјетски Савез, који ће потрајати само 70 година. Крај СССР-а био је катастрофа светских размера, рећи ће касније нови руски лидер, који ће из пепела створити нову Русију и корак по корак, вратити је на светску политичку сцену.
У књизи „Владимир Путин — речи које су промениле свет“, сабрано је неколико говора председника Руске федерације који се у хаосу наше свакодневице издвајају као тренуци који је требало да опомену свет да пут којим се кренуло, води заправо у ћорсокак.
„Видите ли бар сад шта сте урадили“, питао је Путин своје колеге на заседању Уједињених нација, подсетивши их на ратове, рушење влада, на чињеницу да је председник једне државе раскомадан као пас на улици, а цела Америка се томе смејала. Уништени су Ирак, Либија, Сирија (да поменемо само неке). Милиони избеглица кренули су ка Европи, претећи да збришу пред собом „нови“ светски поредак…
Пре тога био је чувени „Минхенски говор“ који је требало да звучи као опомена и подсећање да је Русија велика сила и равноправан партнер у међународним односима.
Владимир Путин изнео је своје ставове и у чувеном говору приликом враћања Крима под окриље матичне државе:
„Имамо пуно разлога да сматрамо да се фамозна политика заустављања Русије која се спроводила и у 18, и у 19, и у 20. веку наставља и данас. Нас стално покушавају да гурају у ћорсокак због тога што имамо независну позицију, због тога што њу бранимо, због тога што називамо ствари својим именима и због тога што се не понашамо лицемерно. Али све има своје границе.“
Те границе су много пута пређене, данас нема човека на земљиној кугли који не стрепи да ће једног дана нека неодговорна рука притиснути то фамозно дугме које активира ракете… А онда неће имати ко да прича о томе.
И коначно, у Валдају, на једном од традиционалних састанака политиколога, Путин је поново позвао свет да се посвети разумним решењима, а не ратовању:
„Изградња стабилнијег система светског поретка је сложени задатак. Ми смо успели да створимо правила сарадње после Другог светског рата, могли смо да се договоримо и 1970. године у Хелсинкију. Наш заједнички задатак је да тај фундаментални задатак решимо и на новој етапи развоја“.
Они „изузетни“ и „некажњиви“ и даље не чују, зато се по свету и даље чује оружје.
