Жене су, каже окрутна статистика, у Србији и даље на првом месту када је реч о дискриминацији, а следе их припадници ромске националности и особе са инвалидитетом. Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић навела је да је најчешћа дискриминација жена у области рада и запошљавања. Да ли су жене дискриминисане и у политици? Истакнуте чланице владајућих и опозиционих партија у овом питању су једногласне — политика је мушка арена.
Једна од ретких жена које су се у Србији нашле на челу неке политичке партије, Сандра Рашковић Ивић, бивша председница Демократске странке Србије а сада самостална посланица у српском парламенту, за Спутњик каже да су жене дискриминисане свуда, па и у политици.
„У српском друштву женама се не прашта ништа. Изложене су најгорој врсти понижавања и увреда, било везано за спољни изглед, било сексуално или везано за њихову интелигенцију, у много већој мери него што су то мушкарци. Могу да кажем из властитог искуства да сам много пута била вређана од стране многих политичара због тога што сам жена, док сам са друге стране као бивша председница ДСС доживела да будем смењена и избачена из странке јер је бескрајно лако тако нешто урадити једној жени“, каже Санда Рашковић Ивић.
Како каже, данас види да су многи од оних који су подржавали њен избор за председницу ДСС заправо мислили да је глупо и наивно женско које ће бити маскота, а да ће они бити ти који ће водити странку.
„У тренутку када сам почела да се мешам у свој посао и постајем прави шеф странке упознат са оним шта се у странци дешава и како она треба да се води, стекла сам јако пуно непријатеља управо међу онима који су ме подржали на изборима. Дакле, арена јесте мушка, међутим жене треба да издрже у својој храбрости, посвећености и упорности. Стално се треба борити за своја права и изнова треба потврђивати оно за шта смо се избориле, јер се то јако лако губи“, напомиње Рашковић Ивићева.
Славица Ђукић Дејановић, министарка без портфеља у Влади Србије и потпредседница Социјалистичке партије Србије, за Спутњик каже да чим нам закон одређује да у парламент мора ући 30 одсто жена и чим родну равноправност регулишемо законским одредбама, то само по себи говори да и у политици, нажалост, постоји известан степен дискриминације.
„Жена има више међу докторима наука, па ако нас у науци има више, зашто нас бар у политици не би било у некој егал позицији. Политика је мушка арена, научиле смо да аплаудирамо мушкарцима. Културолошки, мушкарац у нашој средини представља и породицу и своју радну средину у социјалним окружењима, а ређе то чини жена, мада то она чини са много више шарма и аутентичности. У политици такође постоји и мушка солидарност, за разлику од жена које нису претерано солидарне када се нека од нас негде и кандидује“, каже Ђукић Дејановићева.
Она поручује да је потез на женама које представљају велики ресурс у свим сегментима у Србији, па и у политици.
„Позивам их да се заједнички организујемо, да нас буде више и да једна другу подржавамо. Желим да свака од нас има мало више самопоуздања у 2017. години и да се намећемо својом одговорношћу, радом, самопрегорношћу, јер то јесу својства у нашем друштву која су и иначе ближа женама него нашим партнерима мушкарцима“, поручује Ђукић Дејановићева.
Политика би морала бити брига о људима, брига о другима, и због тога су жене изузетно способне за политику, каже за Спутњик Гордана Чомић, потпредседница Народне скупштине Републике Србије и генерална секретарка Демократске странке.
„Вероватно је то и разлог зашто се жене на разне начине спречавају да у политику уђу, да у њој опстану и буду на позицијама где се заиста доносе одлуке. Зато су нам потребне квоте, јер мушкарци у политици сматрају да су они подразумевајуће талентовани и спремни да се политиком баве, а да жене треба да освоје права, слободе и механизме да нас буде 30, 40 или 50 одсто, да докажемо да смо способне за политику“, истиче Чомићева и додаје да је реч о непрекидној борби против предрасуда.
Међутим, напомиње, постоје закони који кажу — забрањено је понашање засновано на предрасуди. „Нажалост, то је процес јер још увек има пуно примера где су жене у политици, упркос својим способностима, дискриминисане, изложене ругању због свог пола, и стално са захтевом да докажу да су заиста способна за политику. Жене брину о породици, о локалној заједници, те и те како могу да брину о друштву у целини“, категорична је Чомићева.
Она додаје да је Србија имала одличне председнице странака — Санду Рашковић Ивић, Наташу Мићић, Весну Пешић, и да је било случајева када су жене својим способностима доказале да умеју да воде политичке странке.
„Зашто је то женама теже него мушкарцима? Зато што не постоји критеријум способности који би најбоље међу нама довео на челне позиције, ни у странкама ни у друштву, иако је у странкама то окрутније и суровије него у самом друштву. Код нас је владавина ’екипица‘, важно је са ким си добар, а ако хоћеш позицију у јавном животу — важно је да си у владајућој странци и да си близак са круговима владајуће странке. Није много другачије ни у опозицији“, оцењује потпредседница српског парламента.
Марија Обрадовић, потпредседница Главног одбора Српске напредне странке сматра да је, када је реч о дискриминацији жена у политици, ситуација у корист нежнијег пола много боља него претходних година, управо због постојања квота.
„Не само да су нам квоте помогле да имамо више жена у политици, чиме је добијено и на квалитету, него се појавила и нова генерација политичарки, посебно у локалним парламентима, где оне нису само декорација већ донесе важне одлуке“, каже Обрадовићева.
Она оцењује да Србија није земља у којој је чудно имати министарку, жену гувернерку, председницу парламента, генералну секретарку парламента… У поређењу са другим земљама у региону или Европи ту нисмо у неком заостатку, али свакако да треба много више радити и у политици и на другим пољима, како би резултати рада нежнијег пола били признати.
„Оно што би била моја порука, не само за жене у политици већ на свим пољима професионалног деловања, јесте да инсистирају на образовању и усавршавању, јер то нигде не може да нам затвори врата“, наводи Обрадовићева. Она додаје да су ипак потребне године да мушкарци признају да жене у политици заиста могу да буду равноправне, а често и боље од њих.
„Зато бих само охрабрила жене да иду напред, да не одустају, да буду сигурне у своје политичке идеје, а то што се успут дешава, то су управо то — само успутне ствари на које не треба обраћати пажњу. Треба схватити да је то део менталитета у Србији, али да нам закони и што већи број позитивних примера напредовања жена помажу да променимо тај начин размишљања. Дакле, нема одустајања када је у питању борба против дискриминације“, поручује Обрадовићева.
