Двочасовна трибина о књизи „Историја Републике Српске“ на Филозофском факултету у Београду ових дана је била у жижи јавности због краткотрајног инцидента између две групе младих које су крштене анархистима и неонацистима. Кратко је трајао, али је иза себе оставио више питања без одговора. Између осталог, како су медији прогутали спин, без провере тешких оптужби о наводним нацистима и нацистичким увредама на трибини, које нико није чуо, зашто се баш то дешавало на трибини о историји Републике Српске, а није, на пример, на претходној коју је држао будистички свештеник.
Спутњик је посебно занимало ко су такозвани анархисти који се не доводе први пут у везу са инцидентном ситуацијом на Филозофском факултету. Они су по речима појединих професора били главни протагонисти блокаде наставе до које на том факултету долази с времена на време.
Декан Филозофског факултета проф. др Војислав П. Јелић за Спутњик каже да све то што се дешавало око трибине мора да буде до детаља разјашњено и да надлежне институције треба да кажу ко је правио неред и зашто је правио неред.
„Када се све расветли шта је било на тој трибини и иначе шта се догађа на факултету између таквих група које имају различите предзнаке, од тога да су неонацисти, фашисти, анархисти, ултралевичари, не знам ни ја шта, ствар ће изаћи на видело. Дакле, морају се установити чињенице“, изричит је декан који је притом оценио да је очигледно да је онима који су хтели да прекину трибину сметала и књига о којој је било речи и сама трибина, а каже, вероватно и говорници на њој.
Јелић подсећа да су трибине по природи ствари отворене, да на њих долазе сви заинтересовани, а тај плурализам мишљења се на Филозофском факултету негује по природи ствари с обзиром на велики број дисциплина које се на њему проучавају да практично представља Универзитет у малом. Зато оне и привлаче многе да дођу и, како напомиње, немогуће је контролисати ко на њих долази.
Јелић каже да је чуо за „најстрашније приче“ како су студенти такозвани анархисти који су пре две године хтели да блокирају наставу „малтретирали професора Чедомора Антића и како су га ометали док је држао час, а он истрајавао. Било је тих међусобица и тог насиља“. Истиче, међутим, да факултет не може да регулише то питање јавног реда и мира.
Питање насиља не може се ограничити на један факултет, једну државу, када је оно постало светски феномен, а појам дијалога и морала такође изврнут руглу.
„Мало смо ми и факултет који је у центру тих модерних збивања, увек се ту све започиње — први немири, први протести, а дисциплине које проучавамо не дају нам за право да се понашамо рестриктивно, да не постоји слобода мишљења и изражавања ставова. А с друге стране, проблем је тог кућног реда ако нам неко неред уноси са стране, а ми немамо механизме да неког спречимо да долази на Филозофски факултет“, истакао је декан. Он каже да би онемогућавање студента да слуша неко предавање које га занима на било ком другом факултету сматрао ускраћивањем академских права.
И за професора на групи за историју Филозофског факултета Милоша Ковића је непознаница да ли су студенти анархисти са Филозофског факултета. Јасно је, каже, да им је инспирација левичарска.
„То је, чини ми се, део ширег тренда европског и светског, а то је отклон од нечега што је глобализовани неолиберални капитализам. И тај отпор има разне видове. Може бити левичарски, као у овом случају, или у случају грчких и шпанских покрета, или десничарски као у Француској, Немачкој, који се називају популистичким“, објашњава Ковић.
Оно што је њему, каже, било занимљиво код те групе младих људи је да су ту своју левичарску инспирацију, побуну против естаблишмента, усмерили против књиге „Историја Републике Српске“. Логично би му, додаје, било да ако припадате нечему што су левичарске традиције, онда дижете свој глас и усмеравате своју политичку акцију против неолибералног капитализма и НАТО-а као његовог оружја.
Он напомиње да је та такозвана анархистичка група на факултету прилично флуидна, у њој се мењају лица. Не можете да знате ко су тачно вође јер не подлежу том принципу строге хијерархије.
Ковић подсећа да је чињеница да се на Филозофском факултету срећу са хроничним проблемом блокаде наставе и да ту групу углавном везују за то деловање, а не за неку друштвену акцију. Имали смо ми различите студентске протесте у којима је учествовала и моја генерација, али никада нисмо имали ту врсту разрачунавања са професорима Филозофског факултета као што је ово што се догађа професору Чедомиру Антићу, напомиње професор Ковић, истичући да су та средства и методе потпуно непримерене.
Он је, међутим, против репресивних мера против студената.
„Не бих волео да видим репресију истражних органа над тим младим људима. Некако и даље верујем у разговор и дијалог. Просто, Филозофски факултет има једну добру традицију посебног односа између професора и студената. Она, наравно, носи своје ризике, али не бих волео да видим одступања од те традиције која је можда пренаглашено либерална у односу на друге факултете и универзитете“, рекао је Ковић за Спутњик.
Његов колега са групе за историју Чедомир Антић каже да на факултету од 2006. године делује мала организација по имену Анархосиндикалистичка иницијатива, када су били организовани протести против Болоњске реформе Универзитета.
„Они су од Филозофског факултета у наредних година направили играоницу која њима служи за вежбање револуције и успоставу комуне“, рекао је Антић за Спутњик, оценивши да су студентски захтеви само покриће за деловање анархиста. Њих 50 или 100 би, каже Антић, да одлучује у име 6.000 студената.
Њихови захтеви се ослањају на оне најгорих студената, објашњава он и наводи да је реч о продужетку студентског стажа онима који студирају дуже од 10 година, да им се повећа број испитних рокова, да они који имају испод 60 бодова упишу следећу годину, да не плаћају ништа ти који лоше студирају, да они који више пута пријављују испит не плаћају пријаву. То су захтеви који су потпуно бесмислени, додаје професор Увода у историју.
„Наравно то не значи да студенти у Србији живе добро и да нема социјалних неправди према студентима. Али Филозофски факултет има само 10 одсто самофинансирајућих студената, и по томе је међу последњима, ако не и последњи факултет на коме би студенти који су сиромашнији требало да се буне“, објашњава он.
Додаје да је са такозваним анархистима ушао у конфликт када 2014. није дозволио да 90 одсто студената који су долазили на предавање буде спречено да га и одслуша зато што су неке непознате особе, „од којих макар половина нису студенти Филозофског факултета, одлучиле да им не дозволе да студирају“.
„У међувремену, ти анархисти, пошто нисам желео да прође тај спој нерада и бахатости, почели су са разним подметањима. Поднео сам тужбу суду и добио спор, па је један од њих осуђен. Притом, он уопште није никада ни био студент Филозофског факултета“, каже Антић.
Он сматра да је на факултету одговорност да се „покаже ко је ту студент, ко није“, али и да је „крајње време да се позове полиција“.
Кључно у свему је, каже он, што пажњу јавности није привукло што група екстремиста, анархиста, шиканира професоре Филозофског факултета и студенте већ 10 година, већ да су на трибини виђени неки фашисти, иако то није био случај.
