Књиге „Последњи Романови — пут патње“ и „Речи које су промениле свет“ ауторке Љубинке Милинчић требало би читати укрштено, односно сагледати једну из угла друге јер ћемо тако на прави начин створити представу о руској и светској геополитици тренутно, сугерисао је данас у Клубу књижевника на представљању та два дела историчар и политички аналитичар Драгомир Анђелковић.
Врло често чујемо да појединци немају велику улогу у историји, констатовао је Анђелковић, али и истакао да историја те тврдње демантује јер се често појаве људи који потпуно измене распоред фигура на геополитичким таблама и докажу да појединци и те како имају значај и улогу.
Лидери у систему и из система
У скорије време Борис Џонсон је глобално пласирао „Фактор Черчил“, подсетио је овај историчар, али је Британија друштво које има уређен систем и које са једне стране модификује понашање великих лидера тако што спутава њихов замах, а са друге стране им омогућава да не морају да се баве консолидовањем тог система, већ више његовом пројекцијом на спољну моћ.
„Русија је другачији случај, много је већа земља од Србије, али са сличним проблемима — од менталитета до несклоности системској перспективи посматрања ствари, па стално нешто шкрипи. И онда у таквим земљама и те како лидери дођу до пуног изражаја. Какав је домаћин, тако тој земљи и иде. Госпођа Милинчић је на сјајан начин кроз две књиге то показала“, констатовао је Анђелковић.
Видимо Русију на почетку двадесетог века са свим њеним проблемима, са страшним сломом и личним и националним, сугерисао је Анђелковић и додао да са друге стране кроз призму говора Владимира Путина видимо Русију на почетку 21. века, која је поново светска сила.
„Цар Николај II, један од два актера ове испреплетане приче, био је диван човек окренут својој породици, волео је своју земљу, био уистину хуман, али је био и човек који је дозволио да се систем уруши, јер није желео да на прави начин влада, препуштајући стварима да иду својим током. Бежао је од репресије и од свега онога што се мора радити кад се бавите националним менаџментом, кад водите државу“, истакао је Анђелковић.
Кад водите такве државе, силе, империје, нагласио је, морате на себе да преузмете одговорност да ваша душа заврши у паклу, да би држава дошла на небо.
„Путин је то схватио. Кад погледате његово понашање оно је потпуни контраст ономе што је радио Николај II. Путин је снажан политичар, државник који све доживљава као борбу, апсолутно све као једну велику епску битку где је његов задатак не да штити своју душу, него да штити своју нацију и своју државу и он то јако успешно ради“, истакао је Анђелковић.
Кад погледате Путинове говоре, додао је, они на неки начин успостављају нове параметре међународних односа. Ту није више само питање Русије, ту је питање света кроз призму Русије.
Русија нема цену
„Путин је нашао начин како да моћ Русије консолидује изнутра и да онда ту моћ усмери ка свету, да би Русија јачала и изнутра, да би споља заузимала место које им припада и коначно да би и други народи на основу тих принципа могли да се развијају. Цар Николај II нажалост није имао снаге, колико год да је имао добре воље, да изнутра консолидује свој систем, а тим пре да његову моћ пројектује ка споља. Зато је и дозивао тај страшни пут патње да он и његова породица нестану“, упоредио је Анђелковић.
Романов је на неки начин платио цех своје доброте и искрене хришћанске душе, констатовао је Анђелковић, док са друге стране Путин, који има хришћански дух, не допушта да се његов лични профил одрази на политику.
„Николај II Романов се, без обзира што су сви мисли да се жртвује за породицу, жртвовао за државу. Дозволио је да буде ухапшен, абдицирао је без борбе. Имао је целу војску којом командује, а кад му дође неколико генерала са захтевом да се повуче, он каже: ’Добро‘. Он то ради како не би изазвао крвопролиће, како не би изазвао хаос, он мисли да тиме помаже својој земљи“, констатовала је ауторка ових књига Љубинка Милинчић.
Та посвећеност земљи је, како је сугерисала, и копча са Владимиром Путином.
„У књизи о Путину су речи за које мислим да су на неки начин као камени међаши, као да свака од њих говори нешто важно што свет, бојим се, углавном није чуо“, посебно је истакла Милинчићева и додала да од 2007. године руски лидер не дозвољава Западу да као некад држи свет под својом папучом.
