Она није знала за „туђу децу“ и „туђу несрећу“. Помагала је свима којима је помоћ била потребна — бескућницима, тешко болеснима, усамљенима, напуштенима. Најслабија је била на децу. Спасавала је животе, чак и под мецима, на ратним жариштима.
„Мени је веома тешко да гледам убијену и рањену децу у Донбасу, убијену и рањену децу у Сирији“, говорила је.
У Сирију се и овог пута упутила са истом мисијом — да помогне онима којима је помоћ најпотребнија. Носила је хуманитарну помоћ, били су то медикаменти за универзитетску болницу у Латакији, пре свега, лекови за онкологију, за новорођенчад, и потрошна средства за медицинску опрему у којима се оскудевало због санкција и рата.
Последњи пут шира јавност имала је прилику да је види пре две недеље, када ју је руски председник Владимир Путин одликовао државном наградом за изузетна достигнућа у области добротворног рада и људских права.
„Сутра летим у Доњецк, а одатле у Сирију. Такође, као и десетине других добровољаца. Ми никада не знамо да ли ћемо се вратити живи. Рат — то је пакао на земљи. Ја знам о чему говорим. Али, ми смо уверени да су доброта, саосећање и милосрђе јачи од оружја“, рекла је тада, као да је предосећала.
Била је човек од акције, наизглед крхка, али храбра, енергична, самопожртвована и пуна саосећања. Није очекивала награде и захвалнице, није судила другима. Просто, спасавала је све — од болести, бола, хладноће, смрти.
Увек је била изнад политичких сукоба, налазила је заједнички језик са свима, имајући за главни циљ да помогне онима којима је помоћ преко потребна.
Волели су је и поштовали сви — активисти за заштиту људских права, стручњаци у медицинским круговима, њени штићеници, сарадници фонда „Праведна помоћ“, коју је она основала, новинари и целокупна јавност.
Рођена је 20. фебруара 1962. године у Москви. Имала је двоструко медицинско образовање — завршила је Други московски медицински факултет, смер за дечију реаниматологију и анестезиологију, а затим и Колеџ Дартмут у САД, одсек за палијативну медицину (брига за смртно болесне).
Била је удата за америчког адвоката руског порекла Глеба Глинку са којим има три сина, а један од њих је усвојен. После венчања, 1986. године, преселила се у САД где је наставила школовање. Иако је могла да има успешну каријеру у Америци, она је желела да се врати у своју земљу и да помаже онима којима је помоћ потребна.
Једно време живела је и у Украјини, где је радила у онколошком центру Кијева и где је организовала службу за палијативну помоћ и прве „хосписе“ — установе у којима се указује бесплатна медицинска и психолошка помоћ, болесницима који болују од неизлечивих болести.
Након што јој се разболела мајка, 2007. године вратила се у Москву, где је основала свој фонд „Праведна помоћ“, а такође је радила и на отварању „хосписа“.
Откад је почео конфликт на истоку Украјине Докторка Лиза је редовно посећивала Донбас у хуманитарним мисијама, доносила лекове и храну болницама, евакуисала болесну и рањену децу. Велики број деце са родитељима она је пратила на бесплатно лечење у руске медицинске установе. А, онда је уследила и Сирија.
„Народ Донбаса никада неће заборавити оно што је Докторка Лиза урадила за децу региона“, рекао је лидер самопроглашене Доњецке Народне Републике Александар Захарченко.
У Русији је данас објављен Дан жалости. Руси оплакују све жртве те несреће, а било их је 92. У авиону су били скоро цео хор чувеног ансамбла руске армије „Александров“ — њих 64, чланови посаде, руски новинари, представници Министарства одбране Русије и докторка Лиза.
Руски министар одбране Сергеј Шојгу одлучио је да једну од војних медицинских установа назове по докторки Јелисавети Глинки. Исту намеру има и лидер Чеченије Рамзан Кадиров. Губернатор Јекатеринбурга Јевгениј Ројзман је обећао да ће један „хоспис“ назвати по њој — фонд Докторке Лизе је финансијски помогао да он буде отворен.
Због дела какве је чинила Руси је називају и „највећим филантропом земље“. Као такву ће је и памтити.
