Моји Црногорци, видим да свете кости прађедовске, па и ове моје, затирете. Страшило је слушат, мој народе, што чините, како земљу нашу свету и име њено пресвето каљате. Сном мртвијем спавате Црногорци, огледало моје српско, црни дане, а црна судбино! Сада вам ни ја нијесам добар, је ли, а у ваше име и име нашег отачества зла ндживјех сваколика.
Крвљу смо натопили ове планине за слободу се борећи, да остане за вијек и вјекова име наше и ријеч наша, а ви? Чујем да владари ваши данашњи, погани изроди, ни дан мог рођења не смију прославити, да им неке аге и бегови то бране, а они их слушају због богатстава овоземаљских. Је ли тачно то, моји Црногорци? То сам заслужио, је ли, племе моје, бесудна моја земљо? Куда ћете с клетвом прађедовском?
Нијесам се могао ситан насмијати када ми дође глас како зборите да сам „геноцидан“ према Турцима био, о грдни дане, да те Бог убије, који си ме дао на свијету! Смијешни ли сте ви који то поменусте, тужни ли сте ви који то прихватисте, људи, не брукајте се, малено је ово царство, част и брука живе довијека. Замислите колика је то лажа: није Стамбол био „геноцидан“, но ја што сам ову шаку народа од њега бранио. Кад данашњу премислим вијећу, распале ме ужаса пламови: то што ви радите, играјући се именом мојим, не боли мене због имена мога, но ви тако име своје у блато бацате, име земље своје и дух историје наше. Хоћете ли, Црногорци, да затрете све оно зашто смо ми, ваши пређи, гинули и крв пролијевали, да пљунете на јуначки аманет, дивно име и свету слободу?
Нијесам се ја, ни ја ни сви моји и ваши преци, Петровићи, све од владике Данила, па и прије њега, крвили с Турцима — помуслимањенима, наше крви и језика, или Арбанасима — што нам је мило, што немамо паметнија посла или што туђу крв волимо, но што морамо. Нијесмо ми никога нападали, но смо бранили крв нашу да се не угаси, овдје на огњишту нашем: жене наше, ђецу нашу, вјеру нашу. Нијесмо ми бирали непријатеље наше, но они нас, вјековима кидишући на врлети ове слободом овјенчане, да опусте земљу свуколику, ка скакавац што поља опусти. Ко смо били ми, мало руках, малене и снаге, били смо ово: сирак тужни без нигђе никога.
Није Богдан Вуков посјекао, уплашени мој народе, главу Махмут-паши на Крусима што му је било досадно на његовом огњишту у селу Залазу, но што је бранио душу земље своје, коју је Стамбол хтио да прогута, гутајући друге земље и народе. Нијесам ја, нити моји, откинули главу брату цара у Стамболу, но његови моме брату Јоку, кад је имао само петнаест љета, у Челињем Потоку: што је коме био крив мој Јоко Петровић, па су му главу поболи, попут трофеја, на требињску тврђаву.
Јесмо ли ја и моји палили џамије по Стамболу и овдашњим пашалуцима, или су они слали војске и палили нашу земљу, наше Цетиње, наше светиње и наше манастире, вјековима. Јесам ли ја мачем покрштавао, или су они народ мој мачем турчили, друге вјере пружајући посластице. Да нијесам писао против потурица, браћом нашом потурченом, што би било са осталијем народом нашим и земљом нашом? Истурчио се плахи и лакоми — друкчије се тада освајало, видим да Зло то сада мудрије ради — па мислите ли моји Црногорци, да је требало као духовни и свјетовни владар, владика Црне Горе, да ћутим када ми народ преотимају?
Дужност је света моја била да то, како знам и умијем, па некад и прејаком ријечју, но чиме ћу друго — боље но мачем, у заметку прекинем и спасавам што се спасити може: Што утече испод сабље турске, што на вјеру праву не похули, што се не хће у ланце везати. Бранили смо се, људи, не будите смијешни и незнавени: да нијесмо тако не би нас било овако, нити нас, нити наше Горе Црне. То је била борба за опстанак, моји Црногорци, а не борба против Некога. То је била борба за слободу, а не борба против Нечијега. Ко год да је вјековима хтио да уништи сјеме наше, исто би се према њему опходили. Волим ја, људи моји, све народе које год вјере били — сваки човјек је луча тамом обасјана — но непријатеље не волим и не бирам. Не изврћите, не газите образ црногорски!
Не брукајте име свете земље наше и свете слободе наше! Не играјте се са собом, бог вас клео!
