Од проглашења независности, ситуацију у Грузији обележили су енергетски колапс, рат, губитак територије (Јужна Осетија и Абхазија, 2008.), прва обојена револуција (Револуција ружа, 2003.), која је довела до смене тадашњег председника Едуарда Шеварнадзеа. За 25 година независности ниједан од председника није успео да извуче земљу из економских проблема, што је довело до одлива становништва. Грађане Грузије данас највише брину незапосленост и раст цена, док им власт већ годинама прича о реформама, уласку у ЕУ и НАТО.
Ситуација је још црња и гора у Украјини, где се на истоку земље и даље води грађански рат и где је више хиљада људи рањено или погинуло, а стотине хиљада њих је напустило своје домове. Земља је остала и без дела територије, након што су грађани Крима на мартовском референдуму 2014. године гласали за присаједињење Русији.
Земља је подељена политички и идеолошки, а незадовољство међу грађанима све више расте. У совјетско доба стандард живота у Украјини је био већи него у Белорусији и Казахстану, а сада је огроман број грађана на ивици беде. Упркос томе што је земља богата ресурсима, привреда је пропала, незапосленост расте, корупција и олигархија цветају, проблеми се гомилају.
Напретку Украјине засметале су две обојене револуције и недостатак јаких политичких лидера, који би могли да одреде правац њеног развоја. Као резултат тога, земља је „разапета" између Истока и Запада, што је довело до поделе државе и губитка контроле над делом југоистока земље. Украјина се данас креће у орбити политике Запада, као њен сателит и машта о уласку у ЕУ.
Осим Грузије и Украјине, Молдавија је још једна постсовјетска земља која је 2014. године у Бриселу потписала споразум о придруживању, али политички и економски проблеми у тим земљама постали су препреке у имплементацији Споразума о придруживању.
Молдавија се, међутим, данас поново налази на раскрсници између Истока и Запада и питање је какав ће спољнополитички курс изабрати нове власти, на челу са председником Игором Додоном, али многи предвиђају да је сада могућ заокрет према Москви.
Земља је и физички подељена — после оружаног конфликта 1992. године и неуспеле намере молдавских власти да силом реше проблем Придњестровља Кишњев је практично изгубио контролу над делом територије.
Придњестровље, у којем су 60 одсто становника Руси и Украјинци тражило је још за време СССР-а да изађе из састава Молдавије, плашећи се укључивању земље у састав Румуније.
Молдавијом су годинама владали олигарси и корупција. Последња политичка и економска превирања у земљи почела су 2014. године, када је из државног трезора „испарило“ више од милијарде долара. Уследиле су масовне демонстрације и сукоб грађана са полицијом. Тиме је кулминирало и дугогодишње незадовољство грађана Молдавије изазвано економским тешкоћама.
Четврт века од проглашења независности, Молдавија је један од најсиромашнијих европских земаља.
Подаци Светске банке показали су да готово 41 посто становништва живи с пет долара дневно. Просечна месечна зарада износи свега 220 евра. Према неким подацима, у тој земљи данас одраста чак 250.000 деце без родитеља, који су отишли да раде у иностранству.
Какве ће конце повлачити новоизабрани молдавски председник време ће показати, али неке анкете показују да постсовјетска Молдавија, која је изабрала пут у Европу, не жели да се одрекне ни совјетског наслеђа — око половине житеља те земље желели би да се врате у СССР.
Живот у Азербејџану врти се око гаса и нафте — они хране, поје и греју. Држава, иако ауторитарна, веома је ефикасна. Неразјашњена ситуација око Нагорно-Карабаха и безбедносне претње данас су једна од „најболнијих тачака“ тамошњих власти.
У последњој деценији изграђен је сасвим нови Азербејџан, нови Баку. Животни стандард је убрзано растао, у чему су, наравно, велику улогу одиграле нафта и гас.
Енергенти су доносили милијарде долара Азербејџану, који је између 2006. и 2008. био најбрже растућа светска економија са просечним темпом од 28 одсто годишње.
Међутим, осетан пад цена енергената на глобалном тржишту уздрмао је економију Азербејџана, који извозом нафте и гаса остварује три четвртине државних прихода. Грађане Азербејџана погодила је девалвација националне валуте — маната, што је аутоматски довело до раста цена и опадања куповне моћи.
Иако је земља богата, немају сви то богатство. Просечна плата је је свега 303 долара, мање него у Грузији (430 долара) или рецимо, Јерменији (403 долара). Због тога, истраживања показују, већина грађана Азербејџана, више од 60 одсто њих, данас сматра да је живот био бољи у совјетско доба. Велики број Азербејџанаца, као и других грађана земаља ЗНД-а, трбухом за крухом одлази у Русију.
Лидер те земље Илхам Алијев је стекао репутацију једног од најрепресивнијих владара у Евроазији, а веома често је критикован због лошег третмана новинара и гушења слободе медија.
Сукоб у Нагорно-Карабаху, који је однео хиљаде живота, блокада од стране Турске и Азербејџана, озбиљна енергетска криза почетком деведесетих, када људи данима нису добијали струју и много тога сличног, учинила је живот у независној Јерменији неподношљивим. Статистике показују, да је од момента стицања независности 1991. године у потрази за бољим животом Јерменију напустило око 1,1 милион људи, тј. скоро 30 одсто становништва.
Анкета „Sputnik. Мишљења“ показује да управо у Јерменији данас има највише носталгичара — чак 71 одсто Јермена, који памте живот у СССР-у, мисли да се у совјетско доба боље живело.
Распад СССР-а руски председник Владимир Путин назвао је „највећом геополитиком катастрофом 20. века“.
Путин је од Бориса Јељцина наследио Русију гладну, разорену и опљачкану… Привреда је била у рукама олгарха или криминалних структура. Кавказ је горео у пламену сепаратизма, а исламски екстремисти су претили да заувек одвоје овај регион од Русије… Држава је, у сваком погледу, умирала!
Путин је одлучном политиком успео да заустави суноврат и извуче земљу из амбиса. Сузбио је сепаратизам у Чеченији, обрачунао се са олигарсима, уздигао је економију, а Русима је вратио осећај достојанства и поноса. Вратио је Русији углед и утицај у међународној арени и статус суперсиле. Вољом кримског народа у састав Русије враћен је Крим, колевка руске духовности.
