Учешће иранских археолога и сарадња са руским колегама је веома важна, практично од стратешког значаја. Државе које су део такозваног „Кавкаског појаса“ добро знају каквим све историјским и археолошким богатствима располажу. Кавкаске републике бившег СССР-а, а до тада део Руске империје, некада су улазиле у састав Ирана. Чињеница да Русија и Иран и као модерне државе деле много тога заједничког, ствара одличну базу за почетак сарадње, говори Хекматола Моласалехи.
„Иранско руководство мора имати у виду да Иран и Русија имају богату заједничку историју. Ирански менталитет прихвата вредности руске културе и културе народа који насељавају Русију и то је важно, јер ми смо као народи заправо сродне душе. Требало би радити на стварању заједничког програма, а владе би у то име требало да издвоје буџет“, објашњава он.
Иницијатива Хекматола Моласалехија посебно је актуелна у контексту чињенице да ирански стручњаци не могу да користе најновију опрему за археолошка истраживања јер их у томе спречавају америчке санкције.
Спутњик је раније писао да је ирански археолог Мохамед Насерифард нашао древне цртеже на стенама у близини града Хомејн на западу Ирана. По његовом мишљењу, ови цртежи би могли бити стари чак десетинама хиљада година. Па ипак, археолог Насерифард каже да због санкција САД против Ирана, он не може да набави сву неопходну опрему како би установио старост ових цртежа.
„Санкције се зато и уводе да би се негативно утицало на економију, културу, свакодневни живот једне земље и њених становника. Ми осећамо ефекат тих санкција конкретно у нашим археолошким истраживањима. На несрећу, моје колеге и ја смо сведоци бројних негативних последица на развој археологије у Ирану“, сматра Моласалехи.
Према његовим речима, годинама су могућности иранских научника ограничене, јер је тешко долазило до дијалога са иностраним партнерима, а то је парадокс јер је конкретно иранска археологија управо и настала уз помоћ научника са Запада.
„Иранска археологија је настала у 19. веку, захваљујући напорима и помоћи, најпре материјалној, научника из Европе. Тако је почео нови век у иранској науци. Управо тада су Иранци почели да реализују и примењују сва до тада стечена знања и да самостално даље развијају науку. Временом је археологија постала неодвојив део образовног програма, а касније је у њеном крилу настала Организација за културно наслеђе Ирана. Ипак, требало би подвући да су основе иранске археологије поставиле западне државе. Зато је још чудније то што управо они сада спроводе овакве мере“, закључује Моласалехи.
