Духови у региону поново су се усталасали, а по правилу крива је — Србија. Овога пута духа из боце пустио је министар спољних послова Србије Ивица Дачић, који није рекао ништа друго него — истину: „Нико нема право да се љути на Београд што брани своје интересе“.
Изјава српског шефа дипломатије која је уследила после констатације да су многе земље бивше Југославије признале Косово или подржале његово чланство у Унеску, те да би и Србија могла у датом тренутку да гласа против интереса тих истих суседних земаља, које нису биле на страни Србије, у за њу важним питањима, уздрмала је регион. А највише, чини се Македонију, чије је Министарство спољних послова одмах реаговало на речи српског шефа дипломатије, наводећи да политичари треба да буду одговорни и да не руше пријатељство између Скопља и Београда. Дачић се са тим сложио, али и додао да то треба да важи и у Београду, и у Скопљу.
„Треба ли да подсећам колеге у Скопљу колико је Србија у то улагала свих ових година, признајући Македонију под уставним именом, ризикујући своје односе са Грчком, иако се и у УН и у ЕУ користи име БЈРМ. Македонија је након тога признала једнострано проглашену независност Косова“, навео је Дачић, подсетивши да је Скопље гласало и за пријем Косова у Унеско.
Али није само Македонија Србији „лупила шамар“. Хрватска је рецимо, у два наврата блокирала отварање поглавља у приступању у Европску унију, углавном због мањинских права, при томе се не либећи да у сопственој држави малтретира Србе или забрањује ћирилицу. У Босни и Херцеговина српског премијера умало нису убили у Сребреници, а председник Србије још није добродошао у Сарајево. Срби у Црној Гори и даље себе доживљавају као грађане другог реда… А о јужној српској покрајини и да говоримо.
Зашто се, дакле, суседи Србије љуте када их Београд подсети како њихова дела штете Србији?
Одговор на то питање покушао је да да бивши дипломата Срећко Ђукић. Он за Спутњик каже да је главни проблем у томе што на постјугословенским просторима није било јавне дискусије о односима између бивших република СФРЈ.
„Све што се дешава у последње време ставио бих у контекст предстојећег гласања о пријему Косова у Унеско, као једну врсту упозорења. Основни принцип у спољној политици је принцип реципроцитета и то је раније требало да користимо. То подразумева избалансиран однос између земаља, али је то на овим просторима тешко спроводити с обзиром на све нагомилане противуречности са једне стране, а са друге што ово и није регион, већ територија бивше Југославије. Није било јавне дискусије око односа после распада СФРЈ и свака нова држава је чинила оно што је могла да искористи себи у прилог“, каже Ђукић.
Наш саговорник верује да Србија са државама са којима је била некада у једној земљи мора да изгради мост поверења, али да је јасно да већина бивших држава СФРЈ не делује самостално приликом доношења својих одлука.
„Све бивше југословенске републике су играчи у нечијим рукама и то је чињеница која опредељује њихово понашање у највећој мери. Али цела међународна заједница говори о нама и о томе да нам треба помирење, а њега не може бити ако нема поверења. Поверење, са друге стране, није питање једног момента, већ мукотрпни процес изградње поверења између лидера политичара и између политика“, објашњава наш саговорник.
Бранко Ђорђевски, аналитичар из Скопља, није умео да нам одговори на питање зашто је за Македонију име од националног значаја, а Косово које је његова земља признала, за Србију није. Он је признање Косова од стране Македоније и подршку те државе Приштини за пријем у Унеско оправдао бриселским споразумом и тиме да у Македонији има доста албанског становништва, те да је Косово много раније „завршена прича“. Ђорђевски, међутим, имао одговор зашто су поруке из Београда узнемириле Македонију.
„Ми смо веома осетљиви на наш идентитет и на наше име. Тај нас проблем дуго држи у месту. У питању је национални идентитет, а од нас се управо тражи да то променимо. Ми знамо да је наше име и тада било прихваћено и зато смо осетљиви на изјаве као ове што смо чули из Србије да је Београд погрешио што је Македонију признао под уставним именом. Ипак се у Македонији Србија сматра пријатељском земљом“, објашњава он.
Бивши македонски амбасадор у Бриселу Нано Ружин је интервју Дачића прокоментарисао као „мали дипломатски скандал“. Према његовим речима, то је „неприхватљив гест познатог фронтмена Вучићеве владе, који је познат по сличној реторици према хрватским и косовским политичарима“.
Ружин је телевизији „Телма“ рекао да сматра да је то „нервозан реваншизам“, зато што неки српски политичари не могу да забораве одређене поступке Македоније, као што је признавање Косова.
Други бивши македонски дипломата Ристо Никовски изнео је потпуно другачије мишљење напомињући да у основи Србија има право да Македонији замери признавање Косова, односно њен целокупан став према Косову, јер се Македонија када је реч о Косову, све време водила рачуна пре свега о албанским и америчким интересима у српској покрајини и садашњој такозваној „независној држави“, а мање о државним интересима Македоније и Србије.
