Руски званичници сматрају да постоји сијасет разлога због чега се чланицама НАТО-а не напушта Савез. Према речима директора Одсека за општеевропску сарадњу Министарства иностраних послова Русије Андреја Келина, никаквог анахронизма ту нема.
„Многе земље настоје да остану у НАТО-у, јер је то далеко исплативије како са економске, тако и са политичке тачке гледишта, будући да на тај начин државе нису дужне да осмишљавају сопствену спољну политику, већ је довољно да се придруже постојећој, заједничкој“, истиче он.
Поред тога, није неопходно стварати одбрану на нивоу целе земље.
„Ево, рецимо Белгији није неопходно да има сопствену морнарицу, авијацију, ПВО. Реч је о подели обавеза што је драстично исплативије“, оцењује Келин.
Када је реч о односима НАТО-а и Русије, Келин сматра да заклетве овде нису довољне, будући да је НАТО у збиљи војни фактор, стога је неопходно изградити нормалне односе и обновити оно што је некада било.
Истовремено, према мишљењу војног аналитичара Александра Радића, за Москву су чланице НАТО-а природни партнери, а пре свега САД и водеће европске силе. Самим тим сарадња између НАТО-а и Русије, док је функционисала, доводила је до сврсисходних решења и стварала је поверење.
„Сада, када је Москви потребно смиривање ситуације и консолидација спољне политике, наравно да би било од користи да се односи са НАТО-ом испеглају, али унутар Алијансе постоје земље којима није у интересу да се то спроведе, посебно државама које су некада биле у саставу Совјетског Савеза и које са анимозитетом гледају ка Русији и користе прилику да подигну свој рејтинг на виши ниво и то у контексту руске претње“, тврди он.
Радић каже и да нико озбиљан не мисли да би могло да дође до инвазије руске војске на неку од чланица НАТО-а, те да су земље Балтика, па чак и Пољска и Румунија, служећи се посебним статусом унутар НАТО-а и партнерском реториком са одлазећом администрацијом САД, креирале слику о опасности Русије и тиме иницирали размештање додатних батаљона на истоку ЕУ.
„Потребе за јачањем савезника на европском континенту су мере које нису предузимане када је конфликт у Донбасу био у јеку, већ пар година касније. То је показало да заправо постоји спрега између Вашингтона и интереса неких земаља Источне Европе које су добиле прилику да на велика врата уђу на међународну политичку сцену“, наводи аналитичар.
Истовремено, све више личи као да ће та њихова позиција бити веома брзо истрошена, поготову ако америчка администрација, након смене у Белој кући, заиста заузме другачији курс и отвори преговоре са Москвом, тврди саговорник Спутњика. То ће, затим, иницирати и комуникацију са Немачком, Француском, Италијом и Шпанијом, а то би веома брзо могло да доведе однос између Русије и НАТО у рутинске оквире, истиче он.
Радић се осврнуо и на питање Турске, рекавши да се тренутно заиста назире шанса да се преиспита њена позиција унутар Савеза.
„Турска је, ма колико год то парадоксално звучало, испаљивањем ракете на руски бомбардер испалила хитац и на сам НАТО. Руси јесу били мета, али је истовремено компромитована и позиција НАТО-а, јер се од Алијансе очекивало да делује чврсто и сложно, док се испоставило да је једна земља предузела насилну акцију и онда се позвала на члан пет Варшавског споразума о колективној одбрани у ситуацији у којој је сама испровоцирала своју потенцијалну безбедносну угроженост“, рекао је Радић.
То је, како тврди, опасан сценарио, а у случају да се понови може у озбиљној мери да компромитује позицију Турске према НАТО-у, чак до те мере да би у појединим катастрофичним сценаријима могли да замислимо да се Турска драстично удаљи од Алијансе и добије неку потпуно нову позицију.
Са друге стране, поставља се питање да ли је то у интересу Русије, будући да се показало се да је Русији у интересу да њено окружење буде стабилно и предвидиво, јер ако имате једну велику моћну земљу као што је Русија онда таквој земљи много више одговара предвидиво стање у којем је могуће планирати дуготрајне спољнополитичке потезе него хаос.
