Има ли лека за српске поделе и зашто је борба „Прве“ и „Друге“ Србије, како се изразила мајка ове потоње Латинка Перовић, „борба на живот и смрт“? Професор Филолошког факултета, филозоф и председник Задужбине Милоша Црњанског др Мило Ломпар објашњава те поделе наслеђем српских комуниста, које је преузела грађанска Србија, али и спољним фактором. Ломпару су недавно објављене две књиге, „Полихисторска истраживања“ и „Похвала несавремености“, али је најпознатији по делу „Дух самопорицања“, које је доживело шест издања, посебно критикованом од представника „Друге Србије“. Та књига, каже он за Спутњик, показује континуитет понашања од комунистичког до глобалистичког поретка, а то врло често задире у њихове личне биографије.
„Ту је важније што се ја темељно супротстављам мантри која је овде наметнута као образац, а то је да је за распад бивше Југославије крив Слободан Милошевић, у првој реченици, онда се то у другој реченици преводи у српски национализам, да би на крају у трећој реченици била крива целокупна српска традиција као анахрона. То је већ темељни сукоб. Ја сматрам да је распад бивше Југославије везан за међузависност чинилаца, а први је титоистичко наслеђе које је утемељено на појму српске кривице и на идеји великосрпске хегемоније. Други чинилац је спољнополитички пад Берлинског зида, који је означио доминацију Запада и то је било нешто што је условило догађаје у бившој Југославији. Немачка и Ватикан су промптно признали Словенију и Хрватску, а САД су, о чему пише Жозе Кутиљеро у мемоарима, директно опструирале Лисабонски споразум, који је већ потписан, а који би спречио рат у БиХ. И трећи моменат јесте удео самих чинилаца одлучивања у држави која се распала. Не изузимам од одговорности ни Милошевића, али одбијам да одговорност сведем на њега. Сматрам да је то редукција и обнављање појма српске кривице са новим идеолошким предзнаком. Сада постоји врло снажна тенденција да се окамени то пропагандно поистовећивање Милошевића са Хитлером, да се наметне модел денацификације Немачке и да се спроводи комплетна идеологизација и насиље над целином друштва, што ради конгломерат невладиних организација и одређених чинилаца. И то је нешто чему се ја супротстављам.
Како се може говорити о паралели између Милошевићевог режима и нацистичке Немачке кад сте овде све време имали институционалну опозицију?! Чињенице демантују ту пропагандну мантру која се намеће, јер из ње треба извући оправдање данашњег колонијалног положаја не само наше државе, него и нашег народа. Јер титоистичка Југославије се распала кроз борбу за територије која је завршила у овој фази свој лик и сад се прелази на борбу за интерпретацију.“
Када су почела та разилажења у Србији? И одакле та огорчена сучељавања?
— Подсетићу да је Марко Никезић, који је био председник српске Комунистичке партије кад је Латинка Перовић била њен секретар 1972. године, рекао да је једино питање све четири године његовог управљања била борба са српским национализмом, једноставно речено, цитирам га, реч је о томе ко ће кога. То је драматично наслеђе српских комуниста. Деведесетих година њихова историјска одговорност је испливала, видело се да је тај период од 1945. до 1990. године потпуни банкрот српске националне и државне идеје, да је српски народ враћен практично у предбалканско стање. То је питање личне и идеолошке одговорности, она иде врло дубоко. Са друге стране, имате важан удео спољних чинилаца. Да бисте контролисали српске националне интересе и права морате управљати влашћу у Београду. Уколико не управљате влашћу у Београду, проблем настаје на разним тачкама Балкана. А влашћу у Београду најлакше је управљати уколико та власт има великог антагонисту унутар самог српског друштва. Уколико би се догодила нека резултанта заједничког дејства, онда би цена српских интереса била већа, а страном чиниоцу је увек у интересу да цена српских интереса буде мања. И отуд се спроводи перманентна борба унутар самог друштвеног поретка. Кад је реч о новијем времену, мислим да је кључно, барем за мене лично, пошто сам ја био против Милошевићевог режима — он је за мене био и остао један ауторитарни режим — што је понашање после 5. октобра умногоме рехабилитовало много од онога на шта је тај режим упућивао. Показало се да представници тзв. грађанске Србије не желе да промене тоталитарни начин управљања друштвом, већ желе да они буду ти који га спроводе. Они једноставно не желе да чују оно што им о националним правима и интересима Срба и Србије говоре људи који мисле такође демократски и либерално, али у погледу националних својстава друкчије од њих. Они то неће да чују јер имају једноставну мантру да је свака национална оријентација национализам. А то емпиријски није тачно: имате националне либерале, националне демократе и то свуда. После 5. октобра нису показали вољу да уваже реалне чињенице, него су инсистирали на апсолутној кривици Србије и српског народа за распад Југославије.
Има једна интересантна паралела која се намеће. У дискусијама руске блогосфере често се могу наћи оцене да су некадашњи бољшевици по ставовима ближи либералима, а некадашњи бели патриотама. А Ви сте, рецимо, у Вашој књизи поменули да Латинка Перовић као секретар ЦК СК Србије није реаговала на прогон познатог филозофа Михајла Ђурића. Да ли се тај скок од загрижених комуниста у либералну идеологију може објаснити идеолошком искључивошћу тих људи?
— Као што није адекватно поређење са Немачком, тако не можемо до краја поредити искуство комунизма код нас у Србији, односно Југославији, са Русијом. Код нас сте имали поредак који је специфична варијанта комунизма, титоизам. Неколико пута сам рекао да се титоизам може најкраће дефинисати као антируско понашање у спољној и антисрпско у унутрашњој политици. Имали сте један отклон од совјетског модела и веома снажан уплив америчког, односно западног утицаја. И тај уплив није био карактеристичан само за Титов поредак, већ — то показује британска историчарка Френсис Саундерс — и за комплетну Западну Европу. Кључно настојање је било везано за то да се контролише, како су говорили Американци, некомунистичка левица. Оснивач невладиних организација је био први шеф ЦИА Алан Далс. Имате један систем где се у ствари полако унутар левичарских идеја баштини једно специфично кретање западног, односно америчког утицаја. То значи да се идеолошка прича везана за комунизам као идеолошки покрет полако стапа са културнополитичком, геополитичком причом, а то је подела на западни, односно руски утицај. И да те две приче почињу да срастају.
А код нас?
— Као што су се српски комунисти увек борили против српског национализма, а по мом схватању бавили су се негацијом српских националних и других права, тако у овом новом распореду сила, после пада Берлинског зида, у којем је Србија означена као тачка кривице, односно простор који треба на неки начин потчинити, та иста аргументација је функционисала са другим предзнаком. Дакле, усвојена је идеологија Коминтерне, а онда је после пада Берлинског зида Коминтерна преселила своје место, па није више у Москви, него у Вашингтону или Берлину. Оно што негирају открива континуитет њиховог подударања, јер седамдесетих су се залагали за комунизам, а деведесетих за либерализам, али испод тога је правац био исти. А како можете да се залаже за либерализам, а да сте против делања Слободана Јовановића?! Како можете да се залажете за либерализам, а да главни тумачи либерализма буду људи који су некад били партијски секретари, а да они који нису адекватни да тумаче либерализам буду људи попут Косте Чавошког, који је написао књигу о Карлу Поперу 1975. године?! А сви ти критичари Милошевића деведесетих, данас су се нашли у јако добрим односима са онима који су ту политику деведесетих спроводили, они су данас на власти и они са њима немају ниједан геостратешки проблем. Они имају проблем унутрашњег уређења, они би хтели да они буду на власти, а не постојећа власт. Али кад постојећа власт наруши Устав Бриселским споразумом, то нема никакву критику, зато што је то у сагласности са налозима спољних сила. Са ким данас имају спор? Искључиво са националним либералима, ми смо у извесном смислу једини који су остали на бранику и националних, и грађанских права.
Ви сте евроскептик?
— Сматрам да је најприкладнија политика коју сам назвао политика српског становишта, па и у односима са ЕУ. Знам да мале земље морају да се приклањају реалностима живота у којем се налазе, али у исто време сматрам да морају на неки начин да воде рачуна о својим интересима. Дакле, јесам против ЕУ, овакве каква она јесте, нарочито према нама, дубоко неправедна, дубоко дискриминаторска, али у принципу сматрам да према њој треба имати однос који је Масарик дефинисао, а то је однос који карактерише пасиван отпор.
Кажете, Србима покушавају да наметну жиг кривице, кажете треба заштитити национални идентитет. Да ли видите неку политичку снагу која би то била у стању?
— Већ сам рекао да је потискивање, па у извесном смислу, јавни линч политике Војислава Коштунице, тог трећег пута, нешто што одговара најбољим интересима спољних чинилаца. Једина алтернативна политика која је понуђена била је везана за политику Коштуничине странке. Била је слаба и са одређеним структурним манама док данас странке које покушавају да реафирмишу такву врсту политике раде у много тежим условима и остаје нам да видимо да ли ће оне успети да обнове ту врсту мишљења, делања и осећања у нашем јавном простору. Ја сам на последњим изборима подржао коалицију патриотског блока ДСС и Двери, али пошто ја нисам политички чинилац, сматрам да интелектуалци увек подржавају оријентацију, а не треба да подржавају личности, јер личности могу да промене своју политику. Немам ништа против да овде постоје људи који овде утемељују глобалистички поглед на свет, али сам против да они буду унапред фаворизовани. Они треба да имају исто простора као и други и колико добију у бирачком телу, толико треба да добију у јавности и то је живот у балансу. Сав проблем је у томе што би цела наша глобалистичка интелигенција при равноправним условима морала да пређе у опозицију, а они то не желе — они желе да са мањинском подршком држе што више јавног простора. Зато су потребне мере манипулације, мере притиска или мере жигосања људи који се томе противе зато што на тај начин показујете другим људима шта би их могло задесити.
Када би Вас питали из Владе или САНУ шта предузети да се заштити српски национални идентитет, шта бисте предложили?
— Негде га можете заштитити на државном нивоу, акцијама државе, негде држава због околности у којима се налази не може да делује и ту своје дејство може да пренесе на институције. Приоритетно је да Срби у Републици Српској, у Црној Гори, па и у Хрватској, којих је много мање, имају једну врсту саобразне културе и саобразног гледања на ствари са матицом државом. Али негде држава то не може, али могу институције. Матица српска јесте управо једна таква институција. А као трећи предлог — има ствари које ни институције не могу да ураде, али могу појединци. Према томе, диференцирана политика, под условом да постоји један споразум шта је то што би требало да се уради. Неопходно је водити интегралистичку српску културну политику, дакле спречавати да се српски национални идентитет раствара по покрајинским или по политичким критеријумима. Ево сад је изашла књига једне бугарске ауторке која показује како је политика Аустроугарске у 19. веку правила албанску нацију неутралишући племенске разлике унутар те конфигурације, дакле системски уједначавала албански језик зато што је то био њен геополитички интерес. Док је то радила са албанском нацијом, конвергентним силама је окупљала, дотле је Бењамин Калај, управник БиХ, сматрао да треба стално подстицати већ осведочену српску склоност ка партикуларизму, ка тој подели на Србијанце, Војвођане, Црногорце, Босанце. А на ту врсту партикуларизма ја имам један једини одговор — да их у Јасеновцу нису по томе разликовали.
