У години када Српска академија наука и уметности обележава 175 година постојања, њен први човек Владимир Костић истиче да би било довољно само прочитати 1.450 имена академика, па да се схвате димензије стваралаштва у њеним иначе тихим зидовима. Ипак додаје да би било претенциозно рећи да САНУ може бити ослонац националном идентитету, али може бити институција која томе тежи.
— Не знам никога за кога бих могао да упрем прстом и кажем: то је ослонац наше будућности, ни појединачно, ни као институција, па ту врсту комплимента не могу да употребим ни кад је реч о институцији коју игром околности водим, али да ћемо покушати да будемо место пристојности, етичности и компетентности — свакако хоћемо.
Има ли нешто што желите да промените у раду Академије на чијем сте челу?
— Говорећи сасвим искрено, да покушам да још више учврстим могућност да Академија постане простор комуникације који ће окупити одговорне, озбиљне и забринуте људе. Оно што ми смета — не само у Академији — то је проклетство нашег данашњег политичког тренутка који траје од мог рођења, да ми под разговором подразумевамо заправо неку врсту хорског певања истомишљеника. Желим да покушамо да окупимо и оне који не размишљају на исти начин, који могу да дају различите идеје. И зато је мото једног нашег симпозијума о култури био: неслагање без љутње. И видите, на маргинама тог скупа је било — зашто је позван онај, а зашто није позван овај. Покушаћемо да позовемо све, али не да нам диктирају кога да позовемо.
Ко вам то диктира?
— Јавност. Ја морам да кажем да ми немамо политичких притисака и био бих велика хуља ако бих рекао да нас било ко притиска и да било ко тражи неку врсту специфичног мишљења.
На коју јавност мислите, на Прву Србију, Другу Србију. Ето рекли сте — неслагање без љутње, али ми знамо колико су непомирљиве те поделе.
— Непомирљиво је уколико ми ископамо ровове. А иначе и на фронтовима у Првом светском рату, где је гинуло десетине хиљада људи, у појединачним јуришима или данима, за неке верске празнике излазили су из ровова да се, ако ништа друго, рукују и попију чашицу пића и једноставно поделе тај јад сопствених живота, ту ужасну кланицу која је обележила Европу. Шта значи Прва и Друга Србија стварно не знам, из простог разлога што бих волео да чујем те критеријуме. Бојим се да се иза таквих дефинитивних и трајних подела налазе они који лукративно користе и једну и другу поделу за заузимање положаја, па ако хоћете и привилегија. Одакле та енергија подела међу нама? Ја не верујем у поделу на Прву и Другу Србију. Ја верујем у покушај да се на тај начин Србија осакати у могућности да се покрене дијалог. Зашто бисмо разговарали унутар једног или другог скупа када закључке већ знамо. На тај начин улазимо у један затворен простор, у једну херметичку затвореност која ће нас можда коштати опстанка.
Академија може да буде тај мост?
— Академија може да омогући дискусију и прави разговор зато што је у духу сваке Академије скепса, неверовање, сумња, критика. И понављам, без љутње.
Поменули сте да нема притисака из власти и то је добра вест. Међутим, тај однос Академије и власти увек је био клизав терен. Занима ме шта ви очекујете од власти и шта власт очекује од вас?
— Шта очекујемо од власти? И са њом очекујемо дијалог. Волели бисмо да власт понекад пита о извесним стварима. И ту има помака у последњих неколико месеци, у контексту наше културне баштине, где је Академија у једном тренутку чак и усамљено водила борбу за наше споменике који су угрожени на Косову. Са друге стране, око Степинца Академија покушава да помогне критичком историографијом. Покушавамо да не робујемо некаквим гипсаним моделима, и да сопствену, али и туђу улогу у историји сагледамо на прави и објективан начин. Саветодавност коју Академија може да пружи је нешто што представља дух Академије.
Да ли су од вас тражили саветодавно мишљење?
— Тражили су и они људи који су компетентни окупили су тимове који су на томе радили. Ми ћемо следеће године одржати значајну изложбу под покровитељством нашег угледног историчара уметности Гојка Суботића, а његови сарадници који ће бити аутори изложбе, господин Марковић и господин Војводић ће направити изложбу на којој ће се видети генеза и власништва и ктиторства, и путева тих манастира да не бисмо доживљавали некакву чудну, симулирану историју у којој испада да ми можда тамо нисмо ни били кад су ти манастири грађени.
Какве су наше шансе да одбранимо то наслеђе, с обзиром да ће идуће године Косово поново покушати да уђе у Унеско?
— И у доба највећих напада, кад сам изрекао нешто што сам изрекао као појединац, о чему сада не бих хтео да говорим, у интервјуу сам рекао да ми зубима и ноктима морамо бранити нашу културну и уметничку баштину и ништа у том ставу до данас нисам променио. Ја нисам политичар, немам никаквог политичког талента и било би бесмислено да прогнозирам шта ће бити, али да ће Академија настојати да штити оно што сматра да мора да штити, будите у то убеђени.
Емир Кустурица је недавно на предавању у САНУ говорио о Србији на ветрометини. Како ви видите Србију на ветрометини између Истока и Запада? Можемо ли ми да останемо ни Исток, ни Запад?
— Ја заиста мислим да је инфантилна наша потреба да се бира Запад или Исток, једна или друга струја, сасвим свеједно. Ви знате да ја имам апсолутну отвореност према европском концепту из простог разлога што би одрицање од тог концепта била издаја српске традиције, људи који су стварали универзитет, културну основу, доносили поруке из тог света. Са друге стране, мислим да претходно треба да постоји међукорак, а тај корак је — шта Србија хоће. Немамо ми ни људских, ни привредних ни каквих год хоћете снага да будемо заточници било којих туђих интереса и идеја, било да се ради о Русији, Европи, Америци, било коме. Хајде да дефинишемо шта је за нас најбоље у овом тренутку, али не на нивоу некаквих морбидних жртвовања. Нама треба живот, или, како је говорио Добрица Ћосић, хајте ако Бога знате, да скупимо неколико жетви узастопно. Да деца која се у овој земљи рађају знају да ће моћи да живе, стварају, праве породице и дочекају старост. У том смислу нама недостаје тај међукорак пре него што се одлучимо куда ћемо. Овако како разговарамо, разговарамо потпуно дезоријентисано, инфериорно, страшно тражећи нечију љубав, што је илустровала и ова последња епизода око избора председника САД. Да ли неко одиста верује да ће један амерички председник променити све и рећи — ја се извињавам, ви сте потпуно у праву. Нико нашу будућност неће променити уколико ми сами не одлучимо да пођемо према њој. Вредности за које се ја залажем су вредности освајања простора слободе, а дубоко сам убеђен да се Србија брани искључиво миром. Ја сам апсолутно и за сваку врсту ширења простора демократије, грађење институција, јер какав год да је појединац не може да донесе стабилност. И наравно, за коначни повратак елементарном егоизму: хајте да у 21. веку наши интереси буду испред интереса било кога другог. Не бих волео да било ко од мојих унучади буде заточник нечијих туђих веровања, идеологија или застава. Дајте да им дефинишемо шта је наш интерес. То нисмо урадили.
Истичете колико је Европа важна за нас. Али она је у превирањима. Ми желимо у ту Европу, али не знамо у какву Европу идемо и да ли ћемо у њу стићи и како ће она тада изгледати.
— Европа није хомогена. Сачувај ме боже генерализација. Кад кажем Европа, вероватно постоји много Европа — званична политика је прилично дезоријентисана, збуњена, али као и комплетна цивилизација. Нешто што је у стриповима „Симпсонови“ деловало као апсурд, данас је реалност. Али царства не пропадају тако лако. Баш зато што смо мали, ми треба да се склонимо са магистралних путева историје. Јер слонови не праве велику разлику шта газе, без обзира са које стране долазе. Кад сте рекли — Европа хоће, Европа неће… Да ли ће нас прихватити или неће, о томе нећу да размишљам, не мислим да је икаква трагедија у томе уколико ја овде покушам да направим живот који има смисла. Мене сада страшно оптужују за ширење оптимизма. Како бисмо другачије живели? Јер ово што сте ви рекли, мали смо, треба да се сагнемо. Да се сагнемо у ком правцу? Где год се сагнемо, добићемо преко ушију.
Како у времену када се стиче утисак да култура губи позиције сачувати национални идентитет?
— Пре свега заштитом језика и његовим обогаћивањем. У овом тренутку поред Академије и њеног одељења за језик и књижевност учествује и цео наш Институт за српски језик који има пет капиталних пројеката од важности за неговање и стандардизацију језика. Академија покушава да у том идентитету дефинише шта је то што преко брисаног простора глобализације треба да пренесемо што нас уверава ко смо, шта смо. Већ следеће године покушаћемо да направимо велики састанак о принципима и значају нематеријалне културе, и наравно покушавамо да дефинишемо ствараоце некад и сад који су у Србији успевали да направе озбиљне искораке у свом стваралаштву. Правићемо и едиције о људима који су померали границе сазнања и естетике и доносили неке промене у овом друштву.
У Вашим питањима видим натруху незадовољства еквидистанцом коју сам поставио. Навешћу као пример Јована Цвијића који је имао континуирану преписку са 36 професора универзитета у Европи. Али ако мене питате, Русија је део Европе и нисам сигуран да Европа другачије има велику будућност са само седам посто становништва на овој иначе пренасељеној планети. Академија промовише врсту људи који су умели да комуницирају и са величинама ван ове земље и да на неки начин стављају Србију на мапу. Нисмо ми толико мали колико понекад мислимо о себи.
Можете ли да издвојите неке пројекте који су вам посебно важни?
— Формирање Аудио-визуелног архива Србије који би у свом оквиру имао и центар за дигитализацију научне, културне и уметничке баштине. Ми ћемо то огласити 16. децембра, када ће бити прва промоција. Направљен је огроман напор да се пре свега скупи и обради дипломатска грађа Краљевине Србије од 1903. до 1914. То су 42 тома на којима је 50 година радила плејада историчара из САНУ и њихових сарадника ван ње. То је непроцењиво богатство јер ту постоје писани трагови које је било потребно скупљати и по туђим архивама, по Европи и свету, да бисмо дошли до нечега што ће као историјска истина бити најбоља одбрана пред онима који покушавају да историју промене према њиховим жељама и тренутним политичким аспирацијама. Та 42 тома смо дигитализовали тако да ће претраживање за истраживаче бити много лакши посао него раније. Кључне одредбе које су везане за почетак Првог светског рата ћемо превести на енглески. Мислим да би дигитализација књижевне грађе на којој се базира речник могла битно да убрза његову реализацију, уметничког блага, преписке. У Академији се налази двадесет и нешто легата, рукописи Караџића, Андрића нешто су што не смемо да препустимо зубу времена. Покушаћемо да све што можемо спасимо заборава.
