До 1. септембра Србија би у законску одредбу морала да преточи слово из Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ о продаји пољопривредног земљишта странцима. На то су нас још априла прошле године упозорили из ОЕЦД-а, пошто је стручна и ина јавност све више почела да негодује због такве обавезе, тражећи да се поправи шта се поправити може.
Министар пољопривреде Бранислав Недимовић је пре две недеље најавио да ће решење бити нађено.
„Нећемо мењати Устав као Мађари да би спречили странце да купују пољопривредно земљиште у Србији, али ћемо заштитити свој државни интерес“, рекао је Недимовић, гостујући на Пољопривредном факултету.
Како ћемо то испословати није ближе објаснио, али нема сумње да му је припало да вади кестење из ватре. Претходна власт демократа је „испреговарала“ ССП тако да је то више личило на систем узми или остави.
Тако ће, ако се ништа не промени, Србија бити једина држава која ће пре пријема у ЕУ, за који не знамо када ће и да ли ће га и бити, морати да омогући продају своје земље странцима.
Поједине земље задржале су мораторијум на такву продају земљишта и после уласка у Унију. У Словачкој је првобитни седмогодишњи мораторијум продужен за још четири године, а у Пољској је деветогодишњи прелазни период продужен за још три године, од уласка у ЕУ. Хрватска се изборила за то да пољопривредно земљиште неће морати да продаје до 2020. године, седам година по уласку у ЕУ.
Мађарска је била најрадикалнија, одлучивши да Уставом трајно забрани страним држављанима да купују обрадиво земљиште, пошто јој је претходно истицао једанаестогодишњи мораторијум на продају земље.
Словенија је у прописе уградила неколико ограничења за стицање права над земљиштем. Купац, на пример, мора да буде држављанин ове земље најмање пет година.
Предност при куповини имају власници суседних парцела, као и млади пољопривредници који формирају ново газдинство или проширују постојеће поседе, као и људи који већ имају регистрована пољопривредна газдинства.
У Естонији, са друге стране, странци без ограничења могу да купе само до 10 хектара земље.
Нису, међутим, само нове чланице ЕУ, које су део Уније постале у последњих 10 до 15 година, одлучиле да заштите своје пољопривредно земљиште од продаје странцима. У Данској, на пример, не можете постати власник земље ако немате одређено образовање и доказ да на сеоском имању живите 25 година без прекида. Уз то, максимална површина земљишта у власништву је 300 хектара, уз обавезу да власници фарме живе на том газдинству.
По оцени агроекономских аналитичара Миладина Шеварлића и Милана Пространа, Србија не треба да „измишља топлу воду“, већ само да примени оно што су други већ урадили.
Шеварлић сматра да Србија треба да примени модел Мађарске, а Простран предлаже да се уведу ограничења према којем би земљиште могло да буде продато странцу који већ 15 година живи у Србији, да се 10 година професионално бави пољопривредом, а да се истовремено ограничи и величина поседа коју би могао да купи.
Он, међутим, није пропустио да примети да су нам руке везане јер смо то са Бриселом врло лоше испреговарали, док су готово све друге земље издејствовале мораторијум, односно забрану продаје земљишта у одређеном периоду након приступања ЕУ.
Простран је својевремено приметио да би продаја пољопривредног земљишта значила и губитак суверенитета, а Шеварлић да одредба о продаји земљишта практично значи освајање територија неолибералним концептом.
А тај концепт смо већ искусили практично дозволивши странцима да куповином фирми дођу у посед наших ораница. И без реализације ССП-а. Куповином овдашњих предузећа, махом из области аграра, у руке странаца је до сада отишло и око 18.000 хектара наших ораница. Највише, око 10.000 хектара у поседу је ирског „Балтик проперти инвестментса“. Власник хрватског „Агрокора“ Ивица Тодорић је до скора газдовао са око 5.000 хектара, које је продао овдашњем велепоседнику, па је сада највећи хрватски газда српских њива Марко Пипунић, власник „Жито групе“ из Осијека. Он надомак Оџака поседује више од 2.000 хектара.
Компанија из Мађарске ЦБА постала је власник око 2.650 хектара обрадивог земљишта куповином „Криваје“ из истоименог места, као и још два газдинства у Бајши и Чонопљи.
Србија није ни покушала да се одупре законитостима либералног тржишта, за разлику од Хрватске која у свој „забран“ готово да није пустила ниједну српску фирму. О томе најбоље сведочи још свежи случај „Чоколинда“ и извињавање хрватске председнице због српских чоколадица подељених тамошњој деци.
