Осим на систему раног упозоравања на ракетни напад, ради се и на развоју и увођењу система ваздушног, надводног и подводног праћења. То, у ствари, значи да се на руским границама ствара потпуна контрола праћења ситуације, и то не само на небу, него и под водом.
Државна тестирања три нове радарске станице „Вороњеж“ већ су успешно завршена и оне ће ове године бити инсталиране у Орску, Барнаулу, Јенисејску. О томе је и министар одбране Сергеј Шојгу известио руског председника Владимира Путина.
Осим тога, Шојгу је рекао и да су дорађене и унапређене три постојеће радарске станице у Барановичу, Мурманску и Печору, уз примену високе технологије.
Министар је истакао да је то омогућило да се први пут у новијој историји по ободу руских граница створи јединствено радарско поље система упозорења о ракетном нападу на свим стратешким ваздушно-космичким правцима и на свим правцима из којих могу доћи балистичке ракете свих врста.
Захваљујући радарским станицама типа „Вороњеж“ руска војска може по секторима да прати шта се дешава око територија Русије на удаљености од 6.000 километара. Са таквим оперативним дометом „Вороњеж ДМ“ може да покрије целу Европу и Атлантик.
Овај радарски систем може да детектује аеродинамичне и просторне мете, укључујући балистичке и крстареће ракете.
Након што детектују лансирање, ови радарски системи прате трајекторију (путању) лета пројектила, одређују правац лета ракете — да ли је она усмерена на Русију или неку другу земљу, и усмеравају на њега системе противракетне одбране.
Стручњаци подсећају да је осим пуштања у рад радарске станице „Вороњеж ДМ“ и „Вороњеж М“ у Русији створен и радарски систем „Подсолнух“ који може да бележи кретања летелица и копнених јединица и преко линије хоризонта, као и радарски систем „Контејнер“, који омогућава руским снагама противваздушне и противкосмичке одбране откривање практично свих летелица и лансирања крстарећих ракета на удаљености до 3.000 километара.
Софистицирани радарски систем „Подсолнух“, који у преводу значи „сунцокрет“, у стању је да забележи кретање јединица које се налазе на удаљености од неколико хиљада километара преко линије хоризонта, док за обичне радаре управо хоризонт представља баријеру.
Руски војни експерти наводе да ове радарске станице омогућавају да се створи јединствено радарско поље система упозоравања на ракетни напад, какво није постојало чак ни у СССР-у. Они објашњавају да се овде не ради о индивидуалним радарским станицама, већ да су оне обједињене у један јединствени систем. Штавише, овај систем је интегрисан у систем ракетне одбране.
Стручњаци истичу да је стварање овог система важно достигнуће руске одбрамбене индустрије, а да је сада учињен и „корак даље“, с обзиром на то да у совјетска времена није постојао систем упозорења о ракетном нападу који је покривао арктички правац.
Требало би подсетити и да је Русија на Врангеловом острву поставила нови радарски систем „Сопка 2“ за ваздушни надзор на Арктику, који прикупља, сумира и анализира податке ваздушног саобраћаја у Арктичкој зони.
Систем може да идентификује појединачне авионе који лете у групи, а има заштитну антенску куполу и може да функционише у свим временским условима, и чак да издржи ветрове брзине до 40 метара у секунди и температуре до минус 40 степени Целзијуса.
Русија је још почетком двехиљадитих година почела модернизује системе за рано откривање ракетног напада, пошто је распад СССР-а проузроковао знатне пукотине у овом пољу, а с друге стране јављају се и нове претње, нарочито откако су САД поставиле свој ракетни штит у Европи, што је директна претња безбедности Русије.
Председник Путин је раније изјавио да „амерички ракетни штит није одбрана већ нуклеарни потенцијал Вашингтона у Европи“.
У сваком случају, ради обезбеђивања својих граница, Москва мора за замени застареле радарске станице из совјетског периода, као и објекте у балтичким земљама, Украјини и Белорусији који су се после распада СССР-а нашли изван њених граница.
Данас су инсталирана четири радара нове генерације „Вороњеж“, и то у Лехтусију у Лењинградској области, Армавиру у Краснодарском крају и у Калињинградској области, у насељу Пиоњерско и код Иркутска. Они контролишу ваздушно пространство од обала Марока до Шпицбершких острва (архипелаг у Северном леденом океану), од Јужне Европе до северне обале Африке, од западне обале САД до Индије и простор над целом Европом, укључујући и Велику Британију.
