„Још увек нисмо научили да се добро чујемо, а још боље разумемо“, каже за Спутњикову „Орбиту културе“ Звонимир Ђукић, фронтмен групе Ван Гог, која је недавним низом концерата обележила три деценије рада. Осим здравља и „мира у гнезду“, Ђуле је слушаоцима Спутњика пожелео и више самосвести, спонтаности и једноставности.
„Да будемо на услузи најближима и да саосећамо са људима, јер данас живимо тежак тренутак, немамо баш пуно разлога да будемо весели. Али имамо много разлога да будемо обазриви према другима, према деци и ономе што им остављамо у аманет. Не смемо бити себични да им не оставимо истину, да им је не кажемо. Не смемо их лагати да је данас добро, морамо им отворити могућност за сутра да они буду ти који ће припремити живот за своју децу, да би тај живот био заиста посебан, да био живот.“
А да ли је томе тежио и када је као ђак истуреног одељења ћупријске школе за музичке таленте освајао награде, када је, по сопственом признању детињство и играње у песку заменио калофонијумом и гудалом?
„Тада ми није било јасно због чега је то тада баш мени било суђено, али касније се испоставило да су заправо музика и тај склад, тај ритам, те хармоније, нешто што ми је суђено. Наравно, некада је ту било више ритма и хармоније, некада мање, некада горе, некада доле, некада више успешан, некада мање — све је то оно што се зове биографија. Ми смо пре 30 година пристали на све. Ушли смо у ту вртешку коју музичка чаролија зна да донесе, у тај вртлог задовољства и предали смо му се, безрезервно. А, ево 30 година касније, мада помало жалимо што се то зов јубилеј, не можемо да га прећутимо, јер тако дуго, заједно са генерацијски разноликом публиком, и даље славимо њено височанство музику.
Али, ипак, музику за коју нису потребни калофонијум и гудало, па тако остаје недоумица зашто је Ђуле одлучио да виолину замени гитаром, а Вивалдија неким сасвим другачијим ритмом и звуком?
„Да је Вивалди којим случајем био осуђен на бесконачни живот, мислим да би био разочаран системом едукације у којем сваку нову генерацију терају да га свирају по сензибилитету професора. Уместо да то уради извођач тако што ће свој сензибилитет уградити у дело и представити га на њему својствен начин, а што и јесте чар музике. Ја сам одустао зато што нисам добио слободу изражавања и окренуо сам се неком новом изразу. Пронашао сам свој начин комуникације са публиком, у мом додиру са гитаром који је постао препознатљив. Никада се нисам сматрао добрим гитаристом, али нисам ни жудео за брзим свирањем, а још мање за тиме да свирам као сви остали. Жудео сам за својим звуком, за нечим што је мој склоп хармонија, онако како ја то чујем и видим, хтео сам да то буде мој потпис, моје писмо. Да имам свој стил и став, а у томе је свако од нас другачији.“
И могло би се рећи да је после три деценије, петнаест албума, небројених концерата и несумњиве популарности у томе и успео. Но, да ли ту срећу квари чињеница да је многобројне Ван Гогове хитове успела да засени једна песма са почетка каријере, „Неко те има“? Да ли њеном аутору смета што ниједна друга песма коју је касније написао, никада није добила такав статус?
„Усуд! Помало је тужно, једна песма би рекла. ’Неко те има‘ је заиста испала, ми у шали кажемо евер грил, али заиста евер грин од групе Ван Гог. Чињеница да је најпознатија не значи и да је најбоља и најлепша. ’Шта ако‘, ’Брод од папира‘, ’Опасан плес‘, ’За године твоје‘, ’Анђеле, мој брате‘, ’Земља чуда‘… заиста је предугачак списак правих песама и правих разлога зашто су оне, по мом укусу и сензибилитету, много важније и нужније за каријеру групе Ван Гог од песме ’Неко те има‘. А и она је доживела неку своју екстазу тек седам година касније од момента кад је настала. Дакле, не постоје правила. Али, волимо што је та песма у народу, што је људи тако воле и што постоји та дубока пупчана повезаност нас и публике која, без обзира на узраст, врло добро зна да препозна те наше далеке трагове прошлости, наш отисак длана кроз време и те слике прошлости кроз које ми говоримо о неким тренуцима који много значе у нашим животима, у нашем одрастању, о времену у којем никад ништа није било сјајно, у којем никад ништа није било наклоњено култури, нити потреби и посебности младог човека… О времену када смо у неким подрумима, скривени од очију других, знали да седнемо на тај виртуелни ћилим од нота и стихова, да укључимо појачала и да се возимо у том времеплову, напред у прошлост и назад у будућност. У потрази за нашом срећом. Излазили смо из тих подрума у којима је прикладније било гајити печурке, срећни и задовољни. Управо тај сан за којим смо тада жудели, ми данас живимо, на јави.“
Колико је тешко остваривати снове у свету који је без хармоније и шта музичар може да учини да тај свет не звучи овако фалш, као данас?
„Имагинарни тренуци наших живљења су пре или касније претопљени у сан о лепом животу. Сан о лепом животу и тај склад и хармонију свако од нас покушава да пронађе у понекој књизи, слици, старој песми… Само они краткорочни, на краће стазе, који се допуњују на пуњач од мобилног телефона, желе да ову стварност представе кроз ријалити програме, блиставу у својој еуфоричности.
А какве су по Ђулетовом мишљењу околности у којима је највећа награда за књижевност припала једном писцу и музичару?
„Не знам шта је ту спорно. Дилема на ту тему може само да доведе под знак питања то врхунско признање, сумњу да ли је признање Нобеловог комитета запало у неку кризу, шта даље или са чим и са ким даље. Ми смо одрасли на Дилановој музици, чак и наши узори, попут Џимија Хендрикса, који је обрадио једну Диланову песму и то тако да му је сам Дилан рекао: ’Ја је више нећу свирати, јер ова песма припада теби‘. Због те песме сам и ја почео да се бавим музиком.“
„Трагови прошлости“ сумирају првих 30 година. Шта да очекујемо даље, какви ће бити трагови будућности?
„Испитујете неизвесност. Да смо било шта планирали у ових првих 30 година, вероватно бисмо Бога насмејали нашим плановима и ништа се од тога не би догодило. Ништа није планирано, али врло добро знамо да ћемо свој дечачки сан пустити да разиграно трчи по пољима која још нисмо дотакли. Радићемо као да никада ништа нисмо постигли, нећемо се као ни до сада ослањати на постигнуто јер сам сигуран да бисмо тако изгубили приступ неким новим вратима, да бисмо у старту изгубили кључ за њихову браву. Желимо да отварамо нека нова поглавља живота, да у времену пред нама газимо и ходамо кроз живот са нашом децом и да у миру стварамо неку другачију врсту музике од ове коју смо до сад стварали, јер шта смо ако наставимо да стварамо исто? Ту смо да стварамо нека нова дела и да се радујемо животу гледајући како унуци трчкарају око нас, а ми смо и даље на бини, са трзалицом у џепу. Док год та бина има степеник или два моћи ћемо да пређемо са оне стране неба. А кад буде то друго поглавље онда ћемо да се окренемо на хоризонту, на другу страну и отпутујемо неким другим превозом.“
Да ли је то и Ђулетов лични рецепт за срећу, да би се остао дуго млад, оптимистичан, миран и у складу са собом?
„Рецепт је почетак. Увек бити на самом почетку.“
