Млада кантауторка Ана Ћурчин представиће ускоро свој први албум на коме је радила више од три године. „Sketches Of Belonging“, скице припадања или неприпадања, како ауторка преводи име албума, доносе на наше просторе нови звук, правац који се назива американа.
Њена музика обједињује, амерички фолк, кантри, блуз и рок. Американа дозвољава флуидно кретање у више жанрова, а у случају интригантне Ане Ћурчин и кроз тон или боју, која би се могла назвати само њеном.
Ана се не сећа да ли је, када је почела да пише, уопште размишљала о жанру. Дефинисање је кренуло касније, са јавним наступима, заправо, када је почела да прича о својој музици, каже Ана.
„Нема потребе да се прича о томе. Напишем песму и то је то, анализа можда није ни потребна. Енглески језик је дошао као природни израз зато што дуго нисам била окружена матерњим језиком, а истовремено сам слушала музику углавном на енглеском, па се тај израз природно формирао. Слушала сам и aмерикану, под утиском свега тога је настао мој уметнички израз. Песме почињу од гитаре и она доста одређује тај стилски почетак, звук“, додаје Ана.
Процес стварања првог албума је дуго трајао, јер се Ана прилагођавала новом идентитету. По образовању и занимању је позоришни продуцент, али ју је у неком тренутку гитара потпуно савладала. Почела је сама на сцени и постепено тражила музичаре који би препознали њен сензибилитет.
У њеним песмама присутна је нека блага сета, звук је преплетен тоновима који дају слику припадности, односно осећај неприпадности. Чини се да је ауторка у сталној потрази, па је питамо шта је вуче тако меланхоличним нотама.
„Не бих знала, вероватно сам по природи таква, али можда је то само тренутна фаза. Можда је то неко наслеђе живота у Русији које се пресликава у песмама. Знамо ту меланхоличну руску душу, слушали смо је, читали, гледамо је у разним облицима руске културе. Можда се то стопило са оним што носим и претачем у песме. Меланхолија у музици понекад може да буде удобна столица, али пре месец дана сам написала прву веселу песму и јако сам срећна због тога“, каже Ана уз осмех.
Ана је у Русију отишла у основној школи, а тамо је завршила факултет. И публика и критика примећују да се у њеним нотама осети бескрај, па је питамо да ли га је свесна, да ли је и то Русија у њој.
„Можда јесте, али то је на неки начин несвесно у мени. У музици не треба све да буде освешћено, сигурна сам да се свашта чује у мојим песмама. Једна од њих, ’Алон‘, у жанровском смислу има елементе американе, али у суштини асоцира на гитарски изведену руску романсу. Сигурна сам да се ’то нешто‘ што је упијено у животу у Русији чује у песмама данас, иако већ пет година живим у Београду“, каже млада уметница.
Ана Ћурчин само повремено компонује на руском, али јој, каже, много значи кад чита на том језику. Тренутно ради музику за представу „Црвена љубав“ Александре Колонтаи. У представи која ће ускоро доживети премијеру у Атељеу 212, биће извођене и руске револуционарне песме, каже Ана.
„После новог живота у Београду схватам да су ми руски и Русија јако блиски. Кад сам почела да тражим материјал за представу, дошла сам до тог закључка. Чак ми је ближа била та, него потрага за домаћим песмама које ће се наћи у представи“, каже Ана Ћурчин.
Почела је сама са гитаром на сцени, постепено су је музичари које је заинтригирано њен израз звали да свирају заједно. После неколико година дошла је до правих људи који су јој помогли да своју музику уобличи у првом албуму „Sketches Of Belonging“ — Горана Антовића, Немање Мосуровића, Марка Цветковића, Марка Милатовића…
„Мислимо да смо нашли прави приступ. Ниједан албум није исти, као и у позоришној представи, у сваком сегменту треба наћи праву меру. Дозу свега што је потребно да би се нешто органски десило, а не да буде урађено по одређеним правилима“, закључује Ана.
Промоција њеног првог албума биће одржана у Београду у клубу „Монсун“, у среду 10. фебруара.
