Када албански сепаратисти уз благонаклоност Запада спрече председника Србије Томислава Николића да уђе у јужну српску покрајину и запали бадњак са нашим сународницима, то није шамар властима. То је шамар држави.
Када француске правосудне власти оклевају да изруче ратног злочинца Рамуша Харадинаја нашој земљи, упркос тонама доказа о његовим терористичким злоделима, то није потцењивање српског тужилаштва и нашег правосудног система. То је потцењивање Србије.
Када Бакир Изетбеговић осионо одбија да дозволи Трећем пешадијском пуку Војске БиХ да учествује на паради поводом Дана Републике Српске, то није освета Милораду Додику. То је освета српском народу.
Када се у само једној предбожићној недељи „сабију“ сви ти догађаји, то не може да буде пуки сплет околности на трусној балканској ветрометини.
Зато све то мора да се посматра изван српског међустраначког брлога, у којем више не постоје никаква фер плеј правила, нити елементарни вишестраначки кодекси.
Али, нажалост, у нашој бруталној партијској арени, више се ништа не посматра изнад незајажљиве потребе партијских апартчика да свакога дана за себе приграбе бар један нови политички поен. Нажалост, домаћи актери на страначкој лепези прво о чему размишљају јесте како се најбоље престројити пред предстојеће изборе, уместо како заштити државу. А тако размишљају и делови власти и опозиције.
По природи ствари, здрав државнички резон налаже да све политичке партије, без обзира да ли су део владајуће већине или не, јавно и јако осуде примитивну одлуку Приштине да не дозволи нашем шефу државе да уђе на Косово и Метохију. Да су то гласно и јасно учинили, само би добили подршку грађана у данима Божићне толеранције. Али, ускопартијске сујете су очигледно јаче од елементарног државотворног осећаја.
По природи ствари, сви лидери српских странака требало је једногласно и јасно да затраже од Париза да терористичког „хероја“ Ослободилачке војске Косова одмах и без одлагања преда нашим правосудним органима. То би био показатељ да су свим странкама на првом месту истина и државни интерес, а не банално и политикантско калкулисање.
Да имамо здрав и јак вишепартизам, све наше странке, које бар декларативно имају предзнак националног и патриотског, осудиле би јавно Изетбеговићево беспотребно инаћење и затражиле да се Дан Републике Српске обележи онако како су то и грађани РС готово једногласно одлучили на референдуму.
Шта је поента?
Не може се политичка стратегија градити искључиво на непомирљивом антагонизму између власти и опозиције. У реду, свађајте се у Парламенту. Препуцавајте се саопштењима. Свирајте гитару у скупштинском холу. Искључујте једни другима микрофоне, прелепљујте плакате. И све вас то чека у предизборној кампањи која само што није почела. Имаћете повода, времена, па и прилику да испуцате цео арсенал тих дневнополитичких петарди.
Али, кад је у питању заштита Србије, грађане уопште не занимају ваша трвења и тривијалне битке. Грађани очекују да сви станете под један јарбол кад неко покушава да понизи и угрози државу.
Свако ко нема ширину и свест да је то први постулат политичког деловања, или је недорастао за озбиљну политику или делује у служби оних који свакодневно раде на слабљењу и понижавању наше земље.
У овом тексту, нећемо се бавити невладиним сектором и делом интелектуалне елите који користе сваку прилику да поделе пацке Београду због тобожње хушкачке реторике и нарушавања регионалног мира, а спавају зимским сном када се насрће на елементарна и универзална права Србије.
Они су већ одавно „прочитани“.
