Грозничави напори дијела америчких елита да на брзину, прије 20. јануара и доласка Доналда Трампа на чело Америке, стрпају Црну Гору у НАТО, попримају обрисе истинског политичког трилера. Иако гласање о овом питању у америчком Сенату у децембру није прошло, има одређених индиција да би то гласање могло бити поновљено прије инаугурације новог америчког предсједника.
Колико је ствар крајње неуобичајена и напета, говори и чињеница да се све дешава мимо устаљених обичаја и добре традиције америчког политичког живота.
Наиме, једно од неписаних правила америчке политике јесте да се у периоду транзиције власти, односно смјене једне администрације другом, не доносе никакве значајније политичке одлуке и повлаче потези који би могли компликовати живот нове извршне власти. Такође, период транзиције власти и именовања нових људи на кључна мјеста у естаблишменту један је од политички најинтензивнијих у Вашингтону. Утолико више чуди што се махнито инсистира на верификацији уласка Црне Горе у НАТО поред, за Америку и амерички народ, немјерљиво значајнијих питања од овог.
Тако нас, на примјер, један од црногорских режимских медија обавјештава да ће Комитет за спољну политику америчког Сената највјероватније 11. јануара разматрати ратификовање Протокола о пријему Црне Горе у НАТО, и уколико се покажу тачним незванична сазнања да су двојица сенатора повукли приговор, Комитет ће вратити ратификацију Сенату на убрзану процедуру, док би се у супротном ишло редовним путем.
Занимљиво, Протокол о приступању Црне Горе НАТО по истим изворима требало би да буде на дневном реду Сената уочи саслушања Рекса Тилерсона, Трамповог кандидата за државног секретара САД. Наравно, то што би ова тема требало да претходи расправи о будућем државном секретару, не значи да је она за САД значајнија, већ да је жеља иницијатора да се она опет некако провуче испод радара, и ако је икако могуће, поново без расправе у Сенату.
Наравно, судбина Црне Горе јесте на коцки, али то је засигурно последње што у овом тренутку тангира протагонисте процеса у Америци. Све што се дешава у том погледу упућује само на једно — елита која је изгубила изборе у Америци није спремна да се помири са губитком власти и и те како је спремна за рат.
Прије неки дан је један од већ годинама истакнутих портпарола управо поменутих елита, такозваних „експерата“ за Балкан, Данијел Сервер, изјавио да се нада да ће Протокол брзо бити пријављен и одобрен у пуном капацитету Сената у наредних неколико недеља, јер би у супротном Црна Гора могла бити гурнута у „руске руке“.
„Ако се то не догоди прије 20. јануара, имам своје сумње да ће то бити приоритет нове администрације. Онда ће бити до кључних сенатора да одраде тај потез, што мислим и да желе да ураде, како би послали недвосмислени сигнал потпуне посвећености Алијанси, што је уједно и порука и Доналду Трампу и Владимиру Путину“, рекао је Сервер.
Симптоматично, ова изјава гласноговорника управо политичких структура у Америци које немају намјеру да олако одустану од управљања том земљом, није најзанимљивија по поруци послатој предсједнику Путину — што за њега није никаква новост.
Напротив, изјава је најзанимљивија и значајна из разлога што је Сервер овим путем главну поруку послао — Доналду Трампу. Суштински, изјава је „недвосмислени сигнал“ и „порука“ новом америчком предсједнику шта га за мандата очекује, а Црна Гора у тој игри само је монета за подкусуривање, изгледа једна од првих, у надолазећем унутрашњем рату елита у самој Америци.
Нема никакве сумње, биће ово „весела“ прва година Трамповог мандата, а богами нема сумње да ће бити „весело“ и у Црној Гори ако до 20. јануара Серверови налогодавци успеју у свом науму.
