Рођендану и крсној слави Републике Српске у Бањалуци присуствује велики број угледних званица, међу којима и песник, есејиста и књижевни критичар Рајко Петров Ного. Са њим смо разговарали о јубилеју, али и о будућности Српске у светлу све већих притисака међународне заједнице.
Зашто је за Републику Српску и њене грађане овај празник толико важан?
— Овај дан је, откад се формирала Република Српска, најважнији јер је рођендан републике, уз то, како то код Срба бива, најважније одлуке доносе се увек кад је неки светац и слава Светог архиђакона и мученика Светог Стефана. Двадесет пет година је прошло откако је формирана, а важно је напоменути да је формирана у миру. То је можда мало време у историји, али у нашим балканским турбуленцијама и свакојаком трибализму то је једна озбиљна константа. Осим тога, важно је јер покушавају да је на прилично некоректан, а понекада и примитиван начин игноришу и да тај дан учине сумњивим. Он се учинити сумњивим не може никако, јер нигде нико ниједном народу, па ни српском, не може да забрани шта ће да слави.
У чему је онда проблем, зашто се после 24 године постојање републике појавио проблем око прославе?
— Проблем је што се користи било каква могућност са бошњачке стране да се било шта што је Србима важно оспори, јер као да им то даје неку сатисфакцију, нећу да зађем у простор психијатрије, у њиховом осећању жртве. У свим ратовима на Балкану сви су жртве. Наравно, своје жртве су теже, рањивије, ближе, као што је кошуља ближа од џемпера. Што би рекао Шантић, сваког ране његовог рода боле. Али може бити и да је политизација целе ствари системски начин оспоравања од стране Бакира Изетбеговића, Алијиног сина. То су континуитети исламске декларације која је у свом главном ставу — а Европа и просвећени свет били су слепи за тај програм — казала да чим буде у већини она ће уредити своју државу по шеријатским законима.
Како гледате на све чешће изјаве Милорада Додика да би Република Српска морала да се одвоји од БиХ, да је сан Срба из Републике Српске да се припоје Србији?
— Он говори оно што готово 90 одсто народа мисли. Додик је иначе израстао у озбиљног политичког фајтера, он је градио своју личност, ја сам се са својим пријатељима смешкао кад је све наше некадашње слогане преузео и допунио их. Признајем, њему боље стоје. Кад ме питају зашто нешто не изјављујем, кажем, немам разлога, то ће да се чује са озбиљније говорнице која има већу акустику. Он то чини између осталог и због тога да би навикао и нас и ове што нас споре, а нарочито свет, да је то нешто нормално. Кад се озбиљно разабере геостратешка ситуација, балканска политика, ужасни трибализми који су овде владали и владају, то je можда најздравија идеја. И најзад, временом кроз историју, оне цртице што их стављамо на карту у аутономним покрајинама — па као нису државне границе, у овом случају са Српском, јер она се зове Република Српска, из Дејтона — те се цртице лагано попуњавају и постају линије, државне линије.
Дакле, Ви верујете у идеју уједињења републике Српске и Србије?
— Сасвим сигурно. И до њене реализације ће доћи, само треба да дође до сретног сплета околности, треба Русија још мало да ојача и да се и за то пита, као што ће се и питати.