Презасићено. Понуда (потенцијалних) кандидата на предстојећим пролећним председничким изборима све је већа. Наратив о јединству — пре свега опозиције, али и власти — све је чешћи. Међутим, свеукупно је незачињено. Недостају конкретне програмске понуде.
Чудно пишу реч — јединство
У, назовимо је, националној, десној опозицији већ се као кандидати кристалишу Војислав Шешељ (СРС), Бошко Обрадовић (Двери), Александар Поповић (ДСС), Милан Стаматовић (СНП). Код, назовимо је, проевропске опозиције константни вапаји за јединственим кандидатом за садa се завршавају једино конкретним Сашом Јанковићем. Али ни њега није подржао цео тај блок. Вук Јеремић званично још није кандидат, али ако буде, биће у корпусу опозиционих, и качиће како национални, тако и проевропски део бирача. Дакле, све само не јединство.
Власт још нема свог кандидата. Расим Љајић је још ономад, тик после парламентарних избора, најавио кандидатуру и на тој најави је остало. Ивића Дачић се не изјашњава и, њему својствено, чека. Док је највећа непознаница ко ће бити кандидат СНС-a, пошто је досадашњи председник Томислав Николић одгодио одлуку о кандидатури до Сретења, странка званично не излази са именом кандидата, док поједини њени функционери сматрају да би лидер те партије Александар Вучић био најбољи кандидат.
Једино је прича непресушна
И тако свакодневно бивамо засути обиљем вести о кандидатима, потенцијалним кандидатима, паролама контра и про власти… Разглаба се навелико ко би кога, како и кад подржао, али нема есенције. Најмањи заједнички садржалац код опозиције је (само то) што су против власти. Власт пак, напоменусмо, још чека тај најмањи заједнички садржалац. За то време, са обе стране изостају понуде решења.
О програмима, како за Спутњик каже професор Факултета политичких наука Зоран Стојиљковић, почне да се прича тек кад се идентификује релативно ужи круг кандидата. Такође, сматра Стојиљковић, мањак програмске понуде јесте и због тога што круг овлашћења председника Републике није такав да има неке значајне ингеренције у оперативној политици и до сад је, како каже, с правом било критиковано то што у председничкој кампањи кандидати причају о стварима којима се уопште неће бавити.
„Овде се и не ради много о програмским разликама, јер нам је политички простор са европеизацијом СНС-а, дела некадашњих радикала, сужен. Доминантна је, и у опозицији, и у власти, струја која се формално изјашњава за европске интеграције, шта год то данас значило. И ту нема неких великих разлика“, додаје Стојиљковић за Спутњик.
Избор је много већи од председника
Тачно је да уставна овлашћења председника Србије нису претерано велика. Он се не бави „животним“ темама, али исто тако има, на пример, право враћања закона Парламенту, али и велики легитимитет који може да црпи из непосредног избора.
Свакако важна чињеница јесте и то што је доскорашња српска политичка пракса показала да избор председника није био само бирање некога ко ће командовати војском и представљати јединство државе, већ је тај избор вукао са собом и неке друге промене. Често радикалне. И као према правилу читавих нивоа власти.
Зато не би требало да је небитно шта тај кандидат за председника види као суштинске проблеме друштва, шта је то што би према његовом политичком становишту требало унапредити, шта заменити, која решења нудити.
Управљање уместо владања
Ни од једног потенцијалног кандидата до сад нисмо чули шта би он, да је у позицији, урадио да се не деси да, на пример, после првог снега буде блокирана важна саобраћајница. Нисмо чули како ће и на који начин укинути чекање у редовима која деценијама у Србији представља једину „институцију“ која „не да на себе“.
Кад ће, насумично помињемо вишедеценијске проблеме, престати лечење деце СМС порукама. Кад ће престати лоша пракса да они који годинама плаћају здравствено осигурање, морају прво да „роде“ евре за доктора, па тек онда да се лече. Знамо, ништа од тога нису председничка овлашћења, али грађани очекују идеје и предлоге за оно што их тишти.
Опозицији, која је распарчанија од броја потенцијалних личности, које из тог корпуса фигурирају као кандидати, бољитак би пре донела конкретна програмска понуда од парола о јединству које је све само то није. Властима пак код оних бирача који им нису склони или су можда њоме разочарани, такође би пре помогла нова конкретна решења од порука типа „они други су лошији“.
Срби хоће вођу. Воле лидера. Такав је ниво политичке културе и тако су научени, али и навикли. Но, исти ти бирачи хоће и управљање уместо владања. Вапе за решењима.
