Ко је бранио моћним западним силама да од Босне и Херцеговине парама, правилима и поштовањем права направе — Америку на Балкану? А под протекторатом контролишу ту земљу већ скоро 22 године.
Ко је спречавао евроатлантске извознике слободе, највиших цивилизацијских вредности и финансијске моћи, да од Косова и Метохије створе модерни и уређен пример како у миру могу да живе два народа после ратног конфликта? А тамо воде главну реч већ 17 година.
Одговор је прост — није им то ни био циљ.
Уместо уређене БиХ, која је требало на основу Дејтонског споразума да постане конфедерална земља са јасно утврђеним правима и сачуваним националним достојанством Бошњака, Срба и Хрвата — данас је то једна потпуна развалина о државе.
Јер уместо строгог и брижљивог чувања Дејтона, који је једва зауставио кланицу, високи представници у БиХ, од Карла Билта, преко озлоглашеног Педија Ешдауна до садашњег Валентина Инцка, штитили су искључиво интересе Бошњака.
У преводу, одузимањем дејтонских овлашћења Републици Српској, перфидно су водили процес ка остварењу сна Изетбеговића (оца и сина) — унитарној Босни.
Тако се после скоро 22 године дошло до тога да Српска поносно подигне главу и захтева само оно што јој припада — да јој се врате права загарантована Дејтоном. У противном, легитимно је право српског народа преко Дрине и његовог вођства да истакну право и на свој сан — да Српска добије своју државност.
Уместо да су носиоци западне политике и силе, на основу Резолуције 1244 Савета безбедности УН, којом је обустављен рат на Косову и Метохији, новцем и доследном одбраном међународног права, створили бар лажну хармонију у суживоту Албанаца и Срба, та франкенштајнска творевина се изнутра распада. Опет на штету Срба.
Под прецизном режијом САД и водећих земаља Европске уније, згажено је међународно право, косовски Албанци су прогласили своју дивљу и лажну „државу“ на територији Србије: фантомску територију која је препуштена контроли ОВК убица и наркодилера и која је један од регрутних центара за исламске терористе.
И када је у таквим условима званични Београд, не признајући независност Косова, пристао на дијалог са Албанцима под окриљем ЕУ, да би живот у јужној покрајини могао некако да се нормализује, поново се испоставило да је све изрежирано против српског народа.
Сваки договор из хладних бриселских канцеларија који су постигле две стране, Београд је испоштовао. А ону једину и најважнију обавезу коју је имала Приштина — да се формира Заједница српских општина, Хашим Тачи, Иса Мустафа и екипа, опет су уз мук евроатлантских заштитника — погазили.
После 17 година НАТО протектората, Срби не могу ни на Задушнице, да безбедно посете гробља својих најмилијих, а албански терористи пресвучени у листер одела чврсто верују да ће им се остварити вишевековни сан о уједињењу свих територија где живе Албанци.
Срби и под притиском неподношљиве неправде полако дижу главу и најављују да ће створити ЗСО и без одобрења Приштине, као и да ће заувек остати на јави да је Косово неодвојиви део Србије.
Шта је био циљ Запада ако не да створи уређене државе у срцу Европе? И тај одговор је једноставан — да остваре зацртане геостратешке циљеве и да НАТО загосподари Балканом.
И све су то чинили оптужујући Русију да она има хегемонистичке намере у овом делу света, иако се Москва непрекидно и упорно залагала и за одбрану Дејтона и Резолуције 1244.
После избора у Америци, „брегзита“, спољнополитичког узлета Руске Федерације, убрзано се мењају и односи у свету.
Никада ниједна окупација није трајала вечно. Пре или кaсније, окупација постане капитулација.
