Спољнополитички одбор америчког Сената једногласно је ове недеље одобрио ратификацију Протокола о приступању Црне Горе НАТО-у, чиме сага око увлачења те земље у ту алијансу улази у своју завршну фазу. Протокол је од данас на дневном реду заседања америчког Сената, али се још не зна када ће се сенатори о њему изјашњавати. Да би Протокол био ратификован, потребно је да за њега гласа двотрећинска већина од 100 сенатора.
Околност која је све вријеме заиста била необична јесте да читава процедура око увлачења Црне Горе у НАТО пролази у атмосфери неуобичајеног пресинга и ургентности, а посебно услед чињенице да доношење значајних политичких одлука у периоду транзиције власти није у духу добрих обичаја америчког политичког живота. У Америци је очигледно на сцени сукоб елита, а да догађаји у САД недвосмислено потврђују да је одлазећа администрација повукла „серију потеза који су у најмању руку некоректни према изабраном предсједнику Трампу“, мишљења је и саговорник Спутњика, политички аналитичар Александар Алексић.
„Индикатори показују да Трамп неће ништа радикално промијенити у досадашњој политици, али једно макар привремено хоће — однос према Русији. Руски шеф дипломатије Сергеј Лавров изјавио је крајем 2014. године да Русија ширење НАТО на Балкану сматра ’провокацијом‘, посебно поменувши Босну и Херцеговину, Црну Гору и Македонију, оцијенивши тада да је то неодговорна политика која поткопава опредјељење да се гради систем једнаке безбједности у Европи“, наглашава Алексић.
„Моћ Русије у међународним односима од краја 2014. године до данас озбиљно је увећана. Ово се посебно односи на огромне успјехе које је Русија постигла у Украјини и на Блиском истоку. На међународној сцени имамо и нову спољну политику Турске након покушаја државног удара, што све заједно производи векторе геополитичких сила које ће мијењати односе на Балкану. Русија је са високих позиција изнијела свој став о томе како Балкан може бити стабилизован кроз балканску четворку неутралних земаља у којој, што је посебно важно, види и Босну и Херцеговину“, каже наш саговорник.
Према његовом мишљену, борба одлазеће и нове администрације у САД је очигледна на више нивоа, а посебно се интензивирала у последњих 10 дана.
„Тај интензитет забрињава. У њему је Црна Гора само један мали детаљ (Балкан је мало већи), који ће имати своје мјесто у великом пакету који ће бити донесен за великим столом, а за њим ће са једне стране сједјети нова администрација САД, а са друге Русија, моћнија него било кад у 21. вијеку“, сматра Алескић.
Све то нам говори да се данас још увијек не може са сигурношћу рећи да ли ће један од уступака Америке Русији бити заустављање ширења НАТО-а, па је по виђењу нашег саговорника могуће говорити искључиво о — „вјероватноћи заустављања ширења НАТО-а“.
„Агресивност и политичко самопоуздање којим су амерички играчи на Балкану навијали за ширење Алијансе нагло је почело да опада у 2016. години. Пред ’брегзит‘ мислио сам да је та вјероватноћа у корист ширења 80:20 одсто, након ’брегзита‘ 70:30 одсто, након побједе Трампа 60:40 одсто. Ако се до инаугурације новоизабраног предсједника, упркос најави амбасадора НАТО-а Словенца Кацина да ће ратификација бити завршена до 20. јануара, ратификација не догоди — изгледи за улазак Црне Горе у НАТО противно већинској вољи народа, према мом скромном суду — износиће фифти-фифти. То саопштавају и амерички ауторитети који се баве Балканом, од Данијела Сервера до Стивена Мејера“, прецизира Алексић.
Према виђењу саговорника Спутњика, Балкан (па и Црна Гора) битнији су Русији него Америци, док историјски посматрано, када год је Русија била јака — њен утицај и интереси на Балкану бивали су снажно повећавани.
„Вјерујем да Трамп преко Црне Горе може да покаже добру вољу према Русији. Наравно, ту је и много других позиција на којима то може да уради, али на ширење НАТО-а, Русија има спреман, адекватан одговор“, сматра Алексић, што је, како наводи, прије пар мјесеци саопштио и руски предсједник Владимир Путин када је изјавио да „зна како се доносе одлуке“.
„Када земља постане чланица НАТО-а, веома јој је тешко да се одупре притиску тако великих држава, лидера Алијансе, као и САД. Некад се ствара утисак да желе да држе у стању потчињености и дисциплине свој сопствени западни тзв. атлантски камп. Зато је потребан спољашњи непријатељ“, објаснио је тада Путин.
