Добитник „Златног лава“ на прошлогодишњој венецијанској Мостри, филипински редитељ Лав Дијаз, један је од главних гостију 10. филмског фестивала Кустендорф у Дрвенграду на Мокрој Гори. Његови филмови, специфични по дугом трајању и махом снимљени у црно-белој техници, освојили су бројна признања на престижним светским фестивалима.
Филипинац, који већ на први поглед осваја својом непосредношћу и отвореношћу, наглашава да су његови филмови одраз културе из које потиче, да је њихов циљ да гледаоце натерају на размишљање о животу, прошлости, смислу, хуманости.
Емир Кустурица је рекао да Ваши филмови представљају најбољи вид кинематографије, онај који је данас, нажалост, у изумирању. Како Ви видите модерну кинематографију?
— Ја сам филмски зависник, волим да гледам филмове, гледам све. Моји филмови, међутим, не робују конвенцијама. Кад почнем да правим филм, увек имам принцип да, ако сам почео да радим нешто што волим, желим, онда то мора да одражава моју културу, уверења, погледе, а то подразумева лагано протицање времена.
Шта је то специфично за Вашу културу?
— Можда је то пре свега клима, која је чудесна. Малезијска култура, филипинска, индонежанска… начин живота у великој мери зависи од путева саме природе. На Филипинима имамо око 20 дана тајфуна сваке године, тако да наши животи зависе од тога. Имамо циклусе уништења и обнове, циклусе смрти и поновног рођења. У великој мери смо одређени тиме. Веома смо одређени уништењем и конструкцијом, односно реконструкцијом. То је начин малајског живота.
Филипини имају и веома бурну и мучну историју, што можемо видети и у Вашим филмовима.
— Највећи проблем мог народа у овом тренутку — а то је проблем у многим културама — јесте то што имамо огроман зид незнања. Нисмо учили историју, не суочавамо се с прошлошћу, с оним што се догађало. Због тога не можемо да разумемо оно што смо сада, посебно млади људи. Управо због тога моји филмови говоре о свему томе. Бавим се историјом, јер то осећам као своју одговорност. Имам осећај дужности да образујем свој народ, да му прикажем прошлост. Морамо разумети како бисмо могли да идемо даље.
Интересантно је то што својим глумцима током снимања филма дајете слободу да изразе своја осећања како они мисле да треба, онолико времена колико им је за то потребно. Када снимате филм, да ли је сценарио разрађен до детаља или је реч само о идеји која се спонтано развија током снимања?
— Увек постоји сценарио када правим филм, али исто тако увек постоји могућност да се ту нешто мења. Никада не знам шта ће ми донети ноћ, а шта дан. Један мој филм, зове се „Век рађања“, настао је тако што сам рано ујутру седео у једном кафићу и чуо двоје људи који разговарају о олуји која се приближава. Питао сам их где се спрема невреме. Они су ми рекли локацију, а ја сам позвао двоје глумаца и рекао им да идемо на снимање. Питали су ме шта ћемо радити, а ја сам им рекао да ћемо снимати филм усред непогоде. То је једна веома апстрактна идеја, али када смо коначно стигли тамо, идеја је почела да се развија. Човек који се нашао усред олује среће непознату жену — од тога смо почели, то ми је изненада пало на памет. Након снимања сцене усред олује, почео сам да креирам причу која је у позадини тог догађаја. Почели смо да се враћамо у прошлост и то су сцене којима се завршава филм.
А због чега волите да снимате црно-беле филмове?
Заиста волим црно-беле филмове, као младић сам гледао по осам филмова недељно, сви су били црно-бели. За мене је филм црно-бели, води вас у други свет, у други универзум, то је као неки паралелни свет, који вас увлачи у себе. То је други начин да се посматра живот. Он је као огледало, али је истовремено потпуно различит.
Шта је следеће што ћете снимати?
— За четири дана почињем да снимам мјузикл у Малезији. Надам се да ћемо успети у томе.
Једном приликом сте рекли да осећате велики страх од будућности. Због чега то осећате, како видите овај савремени свет и све оно што се око нас догађа?
— Свет је веома дезоријентисан. Ово је 21. век, а још увек гледамо насиље око себе. Имамо све те технолошке предности, а и даље смо варвари. Идите на Блиски исток, у неке друге делове света, људи се и даље убијају као животиње. Напредак науке, напредак филозофије и напредак разних других области као да не значи ништа. То је оно о чему морамо да размишљамо. Ако се не зауставимо у разарању, уништићемо овај свет. Све ово што нас окружује у овом тренутку нема никакав значај, може да експлодира у било ком тренутку, било кад и било где на свету. Свет данас није безбедан, а 21. век је! За мене је питање хуманости најважније питање.
