По правилу, кад год „визионари“ из региона почну да бистре високу политику и појаве се са идејама и иницијативама како би требало даље да се развијају Европска унија, НАТО и сродним темама — јасно је да се ради искључиво о преносиоцима порука неког од већих играча, па било да се ради о некој држави или структури која долази из срца саме Европе, или да пак директива потиче лично од „најутицајније државе ЕУ“ — Америке.
У том смислу ова иницијатива неодољиво подсјећа на једну иницијативу потеклу из региона, овог пута од хрватске предсједнице Колинде Грабар Китаровић од прије неку годину, која се тада снажно заложила за стварање вертикале Јадран — Црно море — Балтик ради наводног јачања сарадње ових држава на политичком, економском и безбједносном плану. Иако је госпођа Китаровић тада тврдила да се ради о „особно“ њеној идеји — исту је лично, чак годину дана прије Китаровићеве шапнуо новинарима Барак Обама у Варшави, када је објашњавао да Русија „не смије прећи осовину која се протеже од Балтичког до Јадранског мора“.
Дакле, у овом случају Китаровићева је као бивши НАТО чиновник само спроводила у дјело стратегију која Источну Европу посматра као тампон-зону између Русије и држава старе Европе. Зато на повремене иницијативе локалних политичара које су међународног карактера увијек треба обратити пажњу — јер су оне одличан индикатор намјера и размишљања њихових спонзора.
Сада, вратимо се на „словеначку“ идеју Европе подијељене у такозване мегарегије, и запитајмо се шта нам она говори и поручује. Рупел предлаже могућност подјеле ЕУ на мање јединице које би према географском или интересном начелу састављале „сродне“ државе. Сходно томе, као једну од могућности, он наводи комбинацију са формирањем источне, западне, сјеверне, јужне и централне мегарегије, као будућим саставним дијеловима данашње ЕУ.
Политички и привредно најјачу групу, по тој замисли, чиниле би чланице западне мегарегије — Белгија, Француска, Холандија, Ирска, Луксембург и Њемачка. Своју Словенију Рупел види у централној мегарегији, заједно са Аустријом. На сјеверу би се удружиле скандинавске и балтичке државе, а у јужну мегарегију медитеранске чланице Кипар, Грчка, Италија, Малта, Португалија и Шпанија.
У том случају, предвиђа он, Хрватска би, заједно са Бугарском и Румунијом, чинила источну мегарегију, док би се, кад за то дође вријеме, источној мегарегији редом прикључивали Босна и Херцеговина, Србија, Македонија, Црна Гора, Косово, Турска и Украјина, објашњава Рупел.
Ово размишљање заиста је јако индикативно и занимљиво, и на њега би требало обратити посебну пажњу, нарочито из визуре земаља као што су Србија и Црна Гора, које се званично налазе на „европском путу“ и претендују да постану чланице ЕУ. Наиме, причу о дугом путовању за Европу балканских држава годинама прате обећања о напретку, високом стандарду, владавини права, демократији и животу попут оног из бајке.
Ова словеначка иницијатива је сјајна порука шта евентуално Србију и Црну Гору очекује када уђу у ЕУ. А та порука гласи да у Европи очигледно постоје различити разреди и клубови држава, и да иако су све земље за европским столом начелно једнаке — неке су ипак „једнакије“ од других.
А то што се отворено врши диференцијација на политички и привредно различите групе земаља поручује само једно — не, Мојковац никада неће бити на нивоу Париза, нити је то икада била намјера ни замисао европске идеје! Нити је, познајући реал политику, логично да нека држава тежи да је било ко сустигне, или не дај боже претекне по моћи и утицају.
Оно што је очевидно јесте да је план да регија источне Европе, како је описана овом идејом, остане такозвани меки трбух и нека врста тампон-зоне и бране европског континента. А чињеница да су Србија и Црна Гора предвиђене у истом пакету са Украјином и Турском најбоље говори о свијетлој европској будућности која нас чека.
Колико је важно да се одређена држава квалификује за одређену „лигу Европе“ можда ипак поново најљепше објашњава и сам Рупел — наводни иницијатор ове идеје. Како каже, постоји и друга могућа подјела Европе, према којој би она могла бити регионално подијељена према океанима и морима којима гравитирају поједине државе.
У том случају, Рупел упозорава да би се Словенија нашла у истој европској групи са Хрватском, што према мишљењу Словенца не би никако било пожељно. Он је такво мишљење правдао чињеницом да Словенија са Хрватском има неријешено гранично питање око границе на мору — па „само“ из тог разлога не би било пожељно да се Словенија у оваквим подјелама петља са осталим републикама бивше Југославије.
