Ивана Димић је рођена 30. јула 1957. године у Београду, где је 1982. године дипломирала драматургију на ФДУ.
Паралелно је апсолвирала на одсеку Опште књижевности са теоријом књижевности на Филолошком факултету. Завршила је постдипломске студије на CEU (Европски универзитетски центар) у Нансију, у Француској, на одсеку Цивилизација 1984/85. године.
У финалу избора за НИН-ову награду нашло се још троје писаца — Владан Матијевић за роман „Сусрет под необичним околностима“ (Лагуна), Владимир Табашевић са насловом „Па као“ (Лагуна) и Владислав Бајац са романом „Хроника сумње“ (Геопоетика).
Жири НИН-ове награде критике за најбољи роман године радио је у саставу: Тамара Крстић, Јасмина Врбавац, Зоран Пауновић, Михајло Пантић и Божо Копривица (председник).
НИН-ова награда први пут је додељена 1954. године, а прошле године награђен је Драган Великић за дело „Иследник“.
Имала сам времена да све скоцкам како ми се допада
Форма мог романа је занимљива и несвакидашња, будући да је то један мозаик направљен од дијалошке форме која се смењује са прозним оквиром, казала је Ивана Димић.
Додала је да је уживала пишући књигу у пензији без рокова и оптерећења.
„Имала сам времена да све скоцкам како ми се допада. Дијалошка форма у књизи се тиче баналног живљења, а прозни део припада метафизици у којој се разматрају самоћа, љубав, смрт, болести… Од почетка до краја књиге присуствујемо разапињању главне јунакиње на крст који се прави од баналне свакодневице и њеног унутрашњег промишљања шта јој се све догађа“, изјавила је Димићева за Танјуг.
Роман, додала је, говори о деменцији мајке која умире и ћерке која све то проживљава са њом.
„Врло једноставна прича која траје кроз фрагменте. Као људском бићу и писцу мени је стало да такву причу завршим тако да љубав победи смрт. Форма романа је јако занимљива и верујем да је то пре свега испровоцирало жири да мојој књизи додели тако вредну награду“, казала је Димићева.
Наводи да је за њу рад у позоришту на месту драматурга био примарна професија.
„У позоришту сам зарађивала за живот, али сам из сенке објављивала прозна дела на сваких пет-шест година. Објавила сам шест књига до сада и све су имале добре критике. То је проузроковано чињеницом да нисам морала да живим од књижевности већ сам имала времена и простора да тешем сваку реченицу и да се бавим стилом. Када живите од различитог писања четрдесет година, онда вам ништа није тешко“, казала је Димићева.
Арзамас је, иначе, место у Русији које је Стаљин претворио у град за научнике, објашњава Димићева.
„Тамо су научници правили атомску бомбу. То сам сазнала накнадно. Име роману дала сам по једној књизи која се на теоријски начин бави делом Лава Толстоја. Арзамас је топоним за град у који је отишао Толстој и где му је смрт на уво шапнула ’То се ти мене плашиш‘. У тој књизи пише ’Срећа и смрт то је арзамашки ужас‘. Прича о болести смрти је арзамашки ужас у којем се налазе мајка и ћерка, јунакиње мог романа“, објашњава Димићева.
