„Волим да сам на бини, волим то што радим, волим да будем опуштена. Никад немам трему, само изађем и у сат и по времена потпуно се изгубим у дивном осећању да сам ту, са мојим бендом, и да свирамо. Осетим велику слободу, то је заиста мојих 90 минута“, рекла је вечерас за Спутњик Ана Поповић, светска џез блуз музичарка, непосредно пред излазак на концерт који ће обележити музички део фестивала Кустендорф.
Ова, по многима најбоља светска музичарка у свом фаху, открива нам да нема припремљен редослед песама, да их пушта да иду у различитим правцима, и да због тога ниједан њен концерт није исти.
„Прошло је време кад сам мислила шта ћу и које ћу скале да одсвирам. Прошло је време када сам имитирала друге. Сада свирам само Ану Поповић“.
Открива нам и да је управо сазнала да је номинована за највећу америчку блуз награду „Аmerican Blues Awards“.
„То је моја шеста номинација. Сви који су номиновани су Американци и велика је част бити међу њима. Много је фантастичних уметника, и међу онима који прате традицију, али и другима који, као ја, воле да експериментишу са звуком, изразом, стиловима“.
На питање када је знала да ће њен избор бити блуз, будући да долази из земље чија је музичка традиција другачија, Ана каже да је све почело веома рано.
„Ја сам одрастала уз блуз, соул, та се музика увек слушала у нашој кући. Већ са пет шест година сам је певала, иако нисам разумела то о чему певам. Отац нас је окупљао око гитаре, увек смо, уместо телевизора седели и уз гитару певали блуз. Тако да ми је тај звук одувек био близак. Када сам почела да свирам у Америци, потврдило ми се све то, осетила сам на фестивалима да ми публика која ме слуша постаје блиска. Пре пет година сам се и преселила у Америку и то се није променило. То ми је заиста друга кућа“, сећа се Ана.
Пиатали смо је и колико је Америка била недостижна младој девојци која је са 18 година почињала да свира, најпре у београдским клубовима „Вокс“ и „Сен Џејмс“.
„Гитару сам почела да свирам са 12, 13 година, сола много касније, тек пред групу ’Хаш‘, када сам већ имала 18 година. Вежбала сам тако што сам узимала плоче младих уметника, слушала и маштала како би требало да их стигнем. А прве свирке…“, рекла је она.
Како каже, није било лако „нама клинцима да добијемо да свирамо концерт, поготово девојци која свира гитару.
„Требало је неко време да нас прихвате. И кад се то десило, наставили смо ка Европи. Ка Амстердаму, где је такође било неко устаљено холандско друштво и нико није чекао неку Српкињу да дође и свира. Али, ето, прихватили су ме. Тако је било и са Американцима. Са свим тим музичарима чије сам плоче слушала, попут Ленга и Шеперда, сада свирам“, нагласила је Поповићева.
Одговарајући на питање шта жели да постигне својом музиком, Поповићева одговара да воли да остави свој печат, јер је, како каже, веома битно да музика не буде копија.
„Ја нисам Американка, волим да истакнем одакле долазим и да то што радим није амерички блуз. Осим тога, ја сам жена која свира гитару, нема нас много, желим да пружим подршку свим женама које би хтеле то исто да ураде. Хоћу да знају да није неопходно да будеш рођен у Америци, није неопходно да си мушкарац, ако хоћеш да свираш гитару. Важно је да верујеш у то што радиш“, поносно истиче она.
Ана подвлачи да је веома битно да музика не буде копија, као што је важно да човек верује у то што ради.
