Бранимир Глигоријевић ухапшен је у Призрену само зато што је на јакни имао српски грб са четири оцила, а возу из Београда за Косовску Митровицу забрањен је улазак у јужну српску покрајину јер је наводно осликан симболима који вређају Албанце. Чему толики анимозитет према српским националним обележјима?
Национални симболи — застава, грб, химна, имају функцију преноса значења националне историје, митова и идеала. Ова значења буде емотивну везаност за нацију, чине идентитет јаснијим и помажу људима да се осећају повезаним са широм заједницом — нацијом.
Српски симболи су већ више од пола века проблематични за окружење. У време Титове Југославије, српски национални симболи забрањивани су уколико нису могли да буду уклопљени у комунистичку иконографију или су преправљани.
Тако је бели орао избачен из националне симболике Срба, а са црвеног штита са четири оцила избачен је крст. Текстови песама са Солунског фронта преправљане су тако што је избачено свако помињање Србије. На слављење крсне славе, налагање бадњака и прославу православне Нове године гледало се са подозрењем — било их је боље не славити. Српским национализмом се сматрало чак и писање ћирилицом.
Историја се понавља. Само што сада у јужној српској покрајини хапсе и због четири српска оцила. Као да се ради о кукастом крсту, чије је истицање забрањено и кажњиво свуда.
Истовремено, на албански Дан заставе, црвене заставе са црним орловима слободно се вијоре у Прешеву и Бујановцу, а санџачки Бошњаци обележавају без икаквих сметњи 11. мај, Дан бошњачке националне заставе.
Данашњи анимозитет према српским националним симболима у окружењу историчар Предраг Марковић тумачи, између осталог, и као наслеђе комунистичке Југославије. У СФРЈ важило је правило да сви, осим два највећа народа, смеју да имају националне симболе.
„На пример, Македонци и Словенци су у доба социјализма могли да пласирају изузетно националистичке пароле, песме и томе слично. Македонци су, рецимо, сасвим отворено испољавали амбиције према Егејској Македонији, док су се Срби и Хрвати кажњавали за истицање застава или певање песама. То је била нека социјалистичка уравниловка да што је народ већи треба што више потискивати његов идентитет. Тако су Срби, као највећи народ, били под оптужбом да су симболи њиховог идентитета нешто што није добро“, каже Марковић.
Манир потискивања српског идентитета забраном или схватањем српских националних симбола као провокације, настављен је и после пада комунизма. Марковић подсећа да је и извођење композиције „Марш на Дрину“ у УН од неких у региону било схваћено као провокација.
„Никоме није јасно зашто је једна слободарска песма из Првог светског рата националистичка. Наравно, аргумент је и тај пут био да су српске симболе користиле паравојне формације током ратова деведесетих, али таква интерпретација просто није оправдана. Шта би то значило када би то применили на друге народе“, пита се он.
Поједине државе у региону, како би сузбиле опасност од српских националних симбола, међу којима се истиче Црна Гора, увеле су строге законе којима се брани њихово слободно истицање. Међутим, српски национални симболи нису сметња само у државама које законима бране њихово истицање.
Понашање албанских власти на КиМ Марковић објашњава чињеницом да је националистичка температура код Албанаца већа него у другим деловима Балкана.
„То је доста злокобно, јер они Србима треба да омогуће неки статус на Косову, а смета им основни српски национални знак. Шта тек можемо да очекујемо, како би се односили према другим симболима српског идентитета“, каже он.
Скоро је сигурно да ће, после званичних симбола српског идентитета, почети да сметају и они незванични, попут шајкаче, налагања бадњака или крсне славе, наставља Марковић. Он подсећа на случај када је у Приштини претучен Бугарин који је гласно причао, па је неко помислио да говори српским језиком.
У пореклу српских националних симбола нема ничег увредљивог за било кога у окружењу, објашњава хералдичар Драгомир Ацовић. Све оно што се налази у српским националним симболима, налази се у истоветној традицији свих околних народа, каже он. Крст са четири оцила преузет је из грба византијске династије Палеолога. Четири оцила изведена су из четири грчка слова „бета“ и читала су се као ребус „Цар царева који влада над царевима“, што је, према Ацовићевим речима, парадигма Бога.
„Осим ако не причамо о онима који су атеисти, а то нема везе са националним опредељењем, сви остали спадају у народе који верују, без обзира да ли су као верници хришћани, муслимани или Јевреји. Дакле, позивање на то их не може оштетити, а поготово не може дефинисати њихову етничку припадност, може само да утиче на њихову конфесионалну опредељеност“, тврди Ацовић.
Што се двоглавог орла тиче, он је древни симбол Васељенског царства и као такав симбол, преузели су га, осим Срба и Албанци, Руси, Аустроугарско царство, наставља Ацовић.Тестирање тога у чему се састоји проблем са српским националним симболима Ацовић је, каже, извршио када су Бошњаци тужили Републику Српску Уставном суду БиХ због грба, заставе и химне РС.
„Једна тврдња из те тужбе је била да се Бошњаци осећају угрожено због тога што себе не препознају у тим симболима. А онда се током суђења испоставило да уопште није у питању у чему се они препознају, него да њима сметају српски симболи без обзира који су и какви су. Ако је то проблем, а бојим се да јесте, поставља се питање шта је то што би, рецимо, оне којима смета крст са оцилима или двоглави орао, усрећило. Евидентно, ако то није оно што њих чини задовољнима, а што би, рецимо, унесрећило Србе, то мора бити неки амблем који Србима не значи ништа. Можда не значи ништа ни њима, али довољно им је да Србима не значи ништа“, каже Ацовић и наставља:
„Ако је то елемент за слагање међу националностима и међу суседима, онда ми немамо о чему да причамо. Али онда треба барем бити искрен на људском нивоу и рећи: знате, ми не прихватамо ништа што Срби сматрају својим. Онда је то потпуно јасно и онда о ономе што остаје или да причамо са неизвесним изгледима било каквог споразума, или немамо уопште о чему да причамо. Ствар је, дакле, врло једноставна кад је реч о узроку и извору проблема. Није једноставна што се тиче решења“, закључује Ацовић.
Црногорске власти су, после стицања независности, усвојиле закон који истицање српских националних симбола кажњава драконским новчаним казнама. Случај од прошлог лета, када је један Хрват, емигрант, на хрватском приморју истакао гусарску заставу, па био кажњен због истицања четничких симбола, показује сву гротескност анимозитета према Србији и њеним националним симболима.
