Катастрофални трендови у демографском развоју Србије се настављају. И даље много више умиремо него што се рађамо. Србија годишње изгуби град величине Неготина или Пријепоља.
Премијер је најавио да ће Србија први пут покушати да нешто предузме и да ћемо искористити део искустава Македоније која полако иде ка позитивном природном прираштају. Најављено је и евентуално ангажовање стручњака који је радио за Владу Македоније на том питању.
Међутим, недуго затим најављено је укидање повраћаја ПДВ-а на храну и беби опрему и повећање дечјег додатка, које је јавност у Србији схватила као шамар демографској политици. Зашто Српкиње нерадо рађају? Да ли на тако крупну, животну одлуку може да утиче укидање неке принадлежности?
Можда су трендови, диктирани из једног центра, утицали на рођене у последње три деценије прошлог века да драстично другачије гледају на репродукцију. Да ли им интервенције државе и социјална политика само потврђују научене клишее?
Модернизација је утицала и на патријархалне средине и народне обичаје чак и код најконзервативнијих народа са израженим патријархалним уређењима, па су попут албанског, у јужној српској покрајини усвојили образац просте репродукције или само једног детета.
Демограф Владимир Никитовић подсећа да је реч о глобалном проблему. Постоје бројни структурни разлози који до њега доводе. Свака држава покушава да нађе начин и тренутак када треба да послуша демографе, да покуша да усмери те токове, а највећи проблем је у томе што мало ко схвата да су то дугорочне тенденције, каже Никитовић.
„Већина тих људи који имају утицаја на доношење одлука су из неке друге приче у којој се траже брза решења, брзи одговори. Постоји начин да се управља тим процесима, али је он ствар воље и политичке одлуке. Примењују се репресивне и стимулативне мере, а само ове друге дају дугорочне резултате, репресивне их никада нису дале и постоји објашњење зашто је то тако“, објашњава Никитовић.
Он додаје да су стимулативне мере дале резултате у свим друштвима. Постоје многе мере за које људи не знају да су суштински демографске, каже наш саговорник и наводи пример Болоњске декларације.
„Њена поента је била у томе да што више скрати процес образовања и младима омогући да раније уђу у процес репродукције. То је био један од основних циљева оних који су то замислили. Наравно, у нашем друштву се још воде расправе о њеном смислу са образовног аспекта, иако ова чињеница стоји и у самој Декларацији“, подсећа саговорник Спутњика.
Неретко се дешава да и они који треба да раде на томе заменом теза компликују ситуацију, рецимо са тврдњом да због слабог наталитета пропадају села. Зато је креирање јавног мњења јако важно. Прво треба заборавити тезу да је бела куга везана за судбину народа.
„Ми имамо добру стратегију о подстицању рађања већ осам година, али она се не спроводи, јер не постоји спремност за то. И то није ништа ново. Дакле, постоје методе и свест која се помиње више из политичких побуда, али има и неких наговештаја да би то могло да буде спроведено у системском смислу. Треба рећи да је стратегија постојала и у другачијем склопу политичких чинилаца, али није спровођена“, закључује Никитовић.
Министарка задужена за демографију и популациону политику Славица Ђукић Дејановић недавно је најавила потпуни обрт и истакла да је део мера за борбу против беле куге, које нису економске, од пресудног значаја. Родитељство ће се стимулисати усклађивањем радног времена са обавезама родитеља, а у школски програм ући ће едукација о репродуктивном здрављу. У кампањи ће учествовати и људи из јавног живота Србије, најавила је министарка гостујући на Спутњику.
Пошто је у Србији све ствар дневне политике, па и политика рађања, очигледно код планирања породице не треба обраћати велику пажњу на оно што говоре политичари. Па чак и када нас убеђују да су наше породиље у много бољем положају од оних у Немачкој, које морају на посао три месеца после порођаја.
Али ми смо већ толико у страху од неизвесне будућности, да је потпуно природно да укидање повраћаја ПДВ-а перципирамо као још један разлог да не ширимо породицу.
Поједини политички фактори сматрају да је прави начин за борбу против беле куге постављање породичне политике у центар политичког, друштвеног, економског, образовног и културног живота.
Да ли је то могуће у сиромашној земљи распетој између Истока и Запада? Могуће је, посебно у политичким кампањама када се посебна пажња обраћа не само на рачуне за беби-колица већ и на рачуне за струју.
