Сенат САД поново јуче, четврти пут да се одлаже гласање о Протоколу о приступању Црне Горе НАТО.
Садржај писма преносимо у целости:
Господо сенатори, републиканци и демократе, да ли желите да будете саучесници једне криминалне организације? Да ли желите да ваше име буде печат на једном од најнедемократскијих процеса модерне политичке праксе, усудићу се рећи — планетарно? Уколико желите, најбржи и најлакши пут да то постанете, без испаљеног метка, је овај: ако у вашем Сенату будете расправљали о Приступном протоколу Црне Горе у НАТО — ви гласајте „за“. Тако ће ваше име, тиме и име ваше земље, будите увјерени — ако вам је до етике стало, бити уграђено у пут једне малене земље — пут поплочан злом.
Прије свега: то што је дошло до вашег Сената, то што чека — и добро је што чека — на вашем дневном реду, тај документ са именом Црне Горе у заглављу, који вам је — сваком од вас стотину — у фиокама, то је дошло бестијалном преваром грађана моје земље. То није ни легално, ни легитимно. То бих вам рекао и да није само у питању могуће гласање о теми која се тиче НАТО-а, већ о било којој теми из ове територијом мале, али слободарском традицијом велике земље.
Ми, грађани Црне Горе, три смо деценије таоци криминалне клике, мафијашког типа. Док су се — од распада Берслинског зида — код вас смјењивали Џорџ Херберт Буш, Бил Клинтон, Џорџ Волкер Буш, Барак Обама и, сада, Доналд Трамп, дакле за те дуге скоро три деценије, ми смо у раљама једне, неокомунистичке партије, прецизније: разгранате хоботнице — најопаснијег хибрида са титоистичком, догматском подлогом и турбо-капиталистичком надградњом, Демократске партије социјалиста (замислите: „демократске“) и њеног лидера, прецизније: необразованог деспота до граница неукуса жељног власти, Мила Ђукановића. Онамо гдје нема смјењивости власти, нема демократије. Црна Гора је, у оквирима Европе — а могла би се достојно такмичити и шире — последња, и даље живућа, аутократија. Она повремено — као за вријеме прошлих октобарских избора или антивладиних протеста годину раније — задобија обрисе отвореног, малог, медитеранског, модернизованог — тоталитаризма.
Док земљом од нешто више од пола милиона становника, бјесни рат криминалних кланова и неколико пута мјесечно падну главе у обрачунима нарко банди, док се гуши слобода медија и избора — ако не вјерујете, питајте вашег амбасадора овдје — државни врх, исти онај који је водио ратове деведесетих, тврди да је безбједносна ситуација „одлична“. Многе земље имају мафије, али мало мафија има своју земљу. Црна Гора је примјер овог другог. Наша власт заслужује суђења, а не вођење (спољно)политичких процеса, који је на вашем дневном реду.
Лидер ове земље у пресуди Касационог суда Италије, 2004. година, окарактерисан је као „опасан међународни криминалац“ за кога је затражено хапшење! Човјек чије се име налазило, тренутно архивирано, на првом мјесту особа осумњичених за мафијашко удруживање. Тај човјек је око себе изградио мрежу лојалних криминалних фамилија, мрежу која је заробила земљу. Ви сте, дакле, господо сенатори, на одлучивање добили документ од једне такве особе и једне такве власти.
НАТО интеграције су тек једна у низу манипулација криминогене клике — велика кап у мору недемократичности — којом годинама купују своју некажњивост од иностраних адреса, прије свега ваше. Идеални послушници, због којих ћете се и ви — као већина нас сада — врло брзо стидјети. Сва поштена истраживања јавног мњења показују да је већина грађана ове земље за неутралност, несврставање у глобалне сукобе. Црна Гора не жели у војне савезе, не жели мете на свом челу, већински жели бити дио Европске уније, али не и НАТО-а, попут: Ирске, Малте, Аустрије… Попут таквих малих, неутралних, просперитетних земаља у којима, рецимо, нема терористичких напада.
Тражимо ли много? Да не гинемо као топовско месо у маказама геополитике? Да не будемо увучени у опасне велике игре? Да ли, хипотетички, желите у саставу свог савеза земљу која вам никада неће бити лојална? Да ли, замислимо, желите уз себе партнера који ће увијек бити против ваше политике, дугорочно, дубински? Да ли, рецимо, желите да за вашим столом сједи народ — не говорим о власти — који вам никада неће опростити што сте побили његове цивиле, дјецу? Да ли је у вашем интeресу, па и безбједносном, размислите, да прихватите земљу која ће — и ако је, мимо њене воље, са њеном криминогеном влашћу угурате у НАТО — увијек, највећим дијелом свог бића, вашу политику доживљавати непријатељском? Да ли желите у окриљу вашег НАТО-а земљу чији војни буџет износи око 30 милиона еура (ни колико један ваш тенк Абрамс), са уништеном економијом у коју би бацали огромног новац као у бунар, који воде и из кога пију криминалци, који би у том случају сједјели заједно са вама за истим столом и заједно са вама одлучивали у вашој кући? Да сам амерички држављанин сматрао бих такво партнерство издајом националних интeреса. Као црногорски држављанин такво могуће партнерство такође сматрам издајом националних интeреса.
Ти и такви, наши на власти, који се сада уздају у вашу помоћ, толико су одмакли у деспотији да и поред чињенице да 84 одсто грађана жели референдум о НАТО-у (чак 68 одсто оних који су за НАТО такође су за референдум!) ипак желе да то ријеше у парламенту. Оном парламенту који је, узгред, као и друге кључне институције, у дубокој кризи, нелегитиман и половичан због бојкота већине опозиције. Ви не гласате о питању НАТО-а, ви, много значајније и шире, дајете или не дајете зелено свјетло једном аутократском процесу и криминалном режиму.
На концу: што год ви одлучили — а надам се да и неће доћи до одлучивања, већ ће то питање нестати у новом и праведнијем геополитичком контексту који се назире; у толико потребном отопљавању на релацији Москва—Вашингтон — наше је да се одупремо злу: ако наши експоненти глобалне мреже неправде и покушају да одлуку о учлањењу у НАТО, узмимо само тај дио приче, донесу у парламенту, наша је дужност, као друштва, да се томе одупремо, на све могуће начине како се злу одупире, а како слобода налаже.
