Косово, кошарка и колектив. За разлику од читавог света у коме се не могу сакрити три ствари: љубав, кашаљ и сиротиња, Србе откривају три појма (која нису само то) којима почесмо текст.
Косово им је и почетак, и средина, и крај; кошарка је малтене синоним за ову нацију; а колектив особина коју најчешће нису имали, немају и нажалост неће имати.
Да је колектива, односно слоге, онда би се остварила она опаска да је све могуће кад се Срби сложе.
Кошаркашки клуб Црвена звезда није — као ни она фудбалска екипа Звезде из Барија од пре 25 година која је освојила Европу — састављен само од Срба, али је српски и колектив је у најбуквалнијем смислу. Чини се да баш због тога од 19 утакмица у овогодишњој кошаркашкој лиги шампиона имају 11 победа.
Сви, сви, сви
Да се европска кошарка враћа кући могли смо да видимо по томе што Срби владају европском кошарком. Притом, наравно мислимо на репрезентацију Србије која је на два последња велика светска такмичења дошла до финала са америчким „дрим тимом“.
Међутим, Срби не праве чуда само на репрезентативном плану. Наиме, да би европску кошарку приближили НБА узору ове године је УЛЕБ направио прву кошаркашку европску лигу која би у будућности могла да буде затворена заједница најбогатијих и најбољих европских клубова.
Е, међу те најбогатије и најбоље „прошверцовала“ се и Црвена звезда. Прошверцовала јер многи мисле да ни прошлогодишњи пласман у осам најбољих у Европи не би био довољан да су француски клубови укључени у Улебов пројекат. Прошверцовала и због тога што је распродала своје звезде: Милера, Цирбеса и Кинзија и у прву праву Евролигу кренула само са домаћим играчима.
И уместо, као што су кладионице предвиделе, да служи као топовско месо за поправљање кош разлике богатих клубова, кошаркаши Црвене звезде су почели да побеђују. Прво на сваке две недеље, а онда од половине децембра и редом сваке недеље, чак и на свака два дана.
Звезда је заредом победила последња три шампиона Европе: ЦСКА, Реал и Макаби, као и неке од најскупљих европских екипа свих времена попут Обрадовићевог Фенербахчеа.
Испред Црвене звезде су у овом тренутку боље пласирани московски ЦСКА, Реал Мадрид, Олимпијакос и Фенербахче. Иза ње такође кошаркашке громаде као што су Макаби, Жалгирис, Барселона, Ефес, Галатасарај…. Ни у једној од побројаних екипа не би међу првих десет играча могли да се нађу садашњи Звездини првотимци.
Звезда је, без намере да икога увредимо, сакупила у овогодишњој селекцији или оне играче који вреде, али су млади да би били стартери у европској конкуренцији, или оне које европски клубови нису хтели као стартере. И догодио се успех. Тачније, није се догодио, већ је све тако добро сакупљено да је успех и резултат дошао као плод тог рада.
Упркос побројаном, Звездини играчи као тим, колектив и екипа побеђују оне скупоцене тимове у којима би само седели на клупи, у најбољем случају. Два најбоља играча у прошлогодишњој постави Црвене звезде ове године играју за израелски Макаби, који је Звезда ове године победила. И то два пута.
Бедем. Калемегдански бедем.
Зато се овогодишња игра Црвене звезде у Европи може поредити са прошлогодишњим успехом који је направила фудбалска екипа Лестера у енглеској Премијер лиги или ономад фудбалска репрезентација Грчке са Ото Рехагелом на челу.
На челу ове Црвене звезде је Дејан Радоњић. Тренер чији је развојни пут веома сличан развојном путу Црвене Звезде као клуба, последњих десетак година.
Клуб који је маја 2010. дуговао и Богу и народу, чији је рачун и тада и неколико пута доцније био блокиран, и клуб чији је грб баш у то време стар 65 година био заложен за тричавих 300.000 евра, успео је да се опорави. У годинама између својеврсног феномена Звезде у Европи и Звезде која само стицајем околности није завршила у бетон лиги успеха није било. Упркос неретко и великим буџетима.
Дејан Радоњић направио је тим који игра најбољу колективну одбрану коју памти српски клупски спорт. Четири спољна играча сличне висине и центар Огњен Кузмић иза њих представљају бедем кроз који не могу да прођу ни најбоље нападачке екипе у Европи. За одбрану коју поставља Радоњић решење немају ни генијални Теодосић, ни енергични Љуљ, ни играч ван свих шаблона Датоме.
Милош Теодосић, треба ли наводити апозицију за овог човека и играча, најбољи је плејмејкер Европе и велики навијач Црвене звезде. Да српски клуб има више новца од московског ЦСК и да ове године за Звезду уместо Стефана Јовића игра Теодосић, питање је да ли би било оволико победа у оволико утакмица.
Наиме, а то је вертикала које се држимо све време у овој причи, у питању је тим. Скуп појединаца који сваки за себе не представља претње за противничке играче и тимове, али заједно у екипи делују моћно као руски С-400. Намерно помињемо ово оружје, јер оно је одбрана.
Дабоме, ово није само прича о спорту. Или је и прича зашто је спорт толико занимљив. Јер, новац и моћ значе само на папиру, а на терену се мере и друге ствари.
Успеси Црвене звезде ове сезоне говоре да рад, дисциплина и тимски дух вреде више од милиона долара потрошених на најбоље светске играче и тренере.
И тек кад клубови попут Црвене звезде, који успех не одређују само по новчанику већ и по кошаркашкој интелигенцији, буду поново у врху европске кошарке она може да врати стару славу.
Да се америчким моделима „трчи и шутирај“ и „купуј све што је вредно“ супротстави тимском игром. И памећу. И онда је блокада Кузмића Јудоу само природан завршетак једног процеса.
И зато је Србија земља кошарке.
