Како започети разговор са Душаном Ковачевићем, добитником награде „Иво Андрић“ за животно дело, а не кренути од култног филма „Ко то тамо пева“ који је први на листи 100 најбољих остварења прошлог века, проглашен за културно добро од великог значаја у коме се преплићу црнохуморни елементи комедије, фарсе, драме, гротеске.
Певамо ли и даље?
— Мислим да певамо ако је то што они певају песма, и ако је музика све оно што се догађа у том филму. И када сте већ поменули песму, имао сам мали проблем који сада изгледа као нека смешна анегдота. Већу у Центар филму било је необично да се у филму који има једну озбиљну причу, а то је почетак напада Немаца на Југославију, пева. И тек када су људи схватили да су заправо ти сонгови као Брехтови сонгови, само што овде певају два Циганчића, и да то има потпуно другу конотацију, он је прошао цензуру. Занимљиво је да су ми предлагали да променим назив. А овај назив је остао, опстао, и данас га врло често цитирају у разним приликама, „Ко то тамо плаче“, „Ко то тамо путује“ и тако даље. Али ми је драго због тог филма. Када смо га снимали, ови клинци и млади људи који га данас воле нису још ни били рођени.
Да ли сте као писац пожелели да реагујете на горући проблем савременог света који представљају колоне миграната. Како ће се то решити, где је излаз?
— Не знам како се налази излаз, то треба да одлуче они који су тај проблем и направили. Може да звучи мало цинично, али драго ми је што је Доналд Трамп дошао на место председника, пошто је Америка то заслужила. Ти несрећници који данас иду, они су кренули да беже прво из Ирака, јер је бомбардован, нападнут и уништен у потрази за нуклеарним оружјем, кога није било — ишли су због нафте. И тада није било демонстрација у Америци, и није Холивуд излазио да пева, да се буни и да прети како ће дићи Белу кућу у ваздух зато што је председник човек којег не воле. Тада је било све то уреду, и Обама је за осам година ратовања добио Нобелову награду за мир.
Како видите савремени свет? Прети ли му сукоб великих размера? Где је ту и каква улога Русије, која је, судећи по досадашњим понашањима европских и америчких моћника, проглашена за главног кривца за многе проблеме?
— То су приче, то су неописане глупости. Ја не знам и није ми познато да је Русија ишла да бомбардује некога и да осваја нечије територије. И оно што се зна и што је страшно у целој тој причи је чињеница да је Русија у два века била нападана од тих који причају да су од Русије угрожени. У оба случаја су ишли и Наполеон и Хитлер да спале Москву.
Знамо ли довољно о ономе што се догађа, какав је уопште статус истине, да ли је и она под патронатом моћника?
— Истина је оно што неко може да купи, да плати, као што данас ради Сорош по свету, он креира истину. И зарад капитала, истина се фалсификује и скрива. Један од најужаснијих података који сам ја чуо је чињеница да осам људи, осам фамилија на планети држи богатство половине планете. Осам људи држи у зависном положају три и по милијарде. То је крај цивилизације. То не може да буде никако нормално, и то не може никако да буде без великих последица. Према томе, то је једна од оних прича ко влада планетом, ко одлучује и зато су они толико против Трампа који је приватно богат — пошто њега неће моћи да уцењују парама и да му кажу да ако нешто не уради неће моћи да добије паре. Он је милијардер који је те милијарде зарадио.
Шта би у овој ери прича о шпијунажи и хакерисању које су постале чак и део приче о америчким изборима, на све то рекао Ваш Илија Чворовић?
— Рекао би да је он то очекивао и да је он то предвидео пре 40 година. Тада када је то причао сви су му се смејали, то је била све комедија. Данас када узмете његове приче, из године у годину све је тачније.
Како сте могли да предвидите све ово?
— Нисам предвиђао него је то једноставно било време кад је исто овако била страшна пропаганда. Све је било сумњиво и све је било у форми шпијунаже, наравно у то време неупоредиво једноставније, не овако софистицирано као што је сада. Али оно што је јако битно у целој тој причи, у тренутној ситуацији у свету постоји један велики апсурд, а то је чињеница да оружје чува глобални мир. Атомска бомба чува мир. То се никада није десило да једно оружје спречава људе да ратују, да глобално ратују. Они ратују по земљама, али велике силе не смеју да се сударе.
Најбољи пример за то је Северна Кореја. Човек очигледно није како треба, ради шта хоће, прети свима, лансира ракете, они су му увели санкције, његов народ умире од глади, а њега то уопште не интересује и не сме му нико ништа зато што он има атомску бомбу. У противном, прегазили би га до сада сто пута. Или да нема атомско наоружање, Трећи светски рат би кренуо већ вероватно код Кубе, јер су се сударили интереси Америке и Совјетског Савеза.
Данас је опкољавање Русије, по мом мишљењу, крајње нелогично, да не кажем примитивно и просто и контрапродуктивно. Да ви претите једној сили која се, откад је Путин дошао на власт, усправила и иде чврстим ходом, с којом нема играња, нема шале! Знате, није то Јељцин кога придржавају двојица док он дели земљу и даје све ко шта хоће. Наишли су на човека који води своју земљу одлучно и лепо им каже: „Ми вас нећемо дирати, али немојте случајно да се усудите да пређете границу“. И они то знају и поштују, и неће никада смети да је пређу јер толико суицидни нису. Да би трошили паре, да би улагали у војну индустрију, њима је потребан непријатељ. А Кину нико још не схвата озбиљно, док она са милијарду и по људи и ужасно моћним наоружањем ћути и чека да види шта ће се десити. Америка је у латентном ратом са Кином, са Русијом и са свим исламским земљама. Она игра симултанку, а није у стању да игра ни један на један, пошто чак ни унутар земље није све у реду!
За пораст тероризма Ви кажете да је то заправо трећи светски рат. На којим се пољима одвија тај рат?
— Тероризам јесте зато што ви никада не знате до које мере су терористи успели да се домогну опасног и великог оружја. Јер се оружје после распада великих система нашло на црном тржишту. Кажу да су приликом распада тих великих армија нестале и поједине бојеве главе, које су изузетно опасне. Да ли су оне продате, да ли се налазе код некога — у сваком случају сви осећамо присуство великог страха. Ви данас сваки дан имате информације да се негде нешто десило и у вас полако почиње да се увлачи страх. Страх. То није глобални рат, али то је страх од нормалног живота.
Једном сте казали да не знате о чему бисте писали да сте, рецимо, рођени у Швајцарској, јер је тамо досадно и ништа се не дешава. Волите ли што сте, ипак, овде и што живите у интересантним временима?
— Ако је лепо живети у земљи где сваки дан можете да имате 100 прича, а од тога 99 трагичних, онда ни то није срећа. Живот на Балкану за писца је драгоцен, али за обичног човека је јако тежак. Ја имам толико инспирације да бих могао да пишем још хиљаду година, пошто сваки дан чујем неку причу која је невероватна. Као ову фасцинантну чињеницу осам људи наспрам 50 одсто становништва на планети, од тога већина гладних. То је тема не за роман или за филм, то је тема за панику. И то ће се лоше завршити.
Наравно, жеља свих нас је да на овим просторима пре свега буде мир. То је под један. Све остало можемо некако да прегрмимо, и научили смо на разна чуда, да се снађемо и на овај и на онај начин. Човек је само у рату немоћан, и оно што је најстрашније — страдају само немоћни. Они који су заслужили да страдају они се обично извуку, заратују па побегну негде, али страда народ. То не сме да се дозволи. И политичари Балкана, нарочито политичари бивше Југославије имају велику обавезу, никад већу, да спрече све врсте инцидената зарад мира на овим просторима. Било је доста ратова у 20. веку, и превише. Наратовали смо се и нагледали зла у 20. веку за наредних пет векова. Био би ред да сада буде мало мир.
