„Фарук, дођи и месец дана живи у Мрчајевцима, и ти ћеш је отпевати“, рекао је Мирослав Илић несуђеном организатору његовог концерта у сарајевској „Скендерији“ Фаруку Дрини. Концерт планиран за 18. фебруар отказан је због песме „Морем плови једна мала барка“, коју је певач извео пре пет година на „Купусијади“ у Мрчајевцима.
Вештачко изазивање кијамета
Ако се може веровати медијима који је преносе, Илићева констатација је суштина суштине.
Волели би ти људи, Срби, да нису морали да се бране, да није било ратова, да освајачи нису долазили, да краљ није морао да бежи и тако сачува живу главу… Зато поменута песма није величање разбојништава из ратова деведесетих, већ крик слободе настао 50 година раније, а (нажалост) запаћен много векова пре.
Песма је, према многим казивањима, чак настала у немачким логорима за време Другог светског рата у коме су и четници били покрет отпора. Но, и да није, њена симболика представља судбину (нафаку) народа жељног мира. Уосталом, коме ће да се обрати мајка краља Петра осим ђенералу краљевске војске у отаџбини.
Свакако, волела би и раја из Сарајева да је уместо метака и граната чула и видела фијукање фудбалске лопте на утакмици Жеље и Звезде, на пример. Да су уместо аустроугарске и оних чизми над главом вековима имали голубове, да им је све било као за време Олимпијаде 1984…
Међутим, и Сарајлијама је рат нафака (судбина). Упркос томе, и они воле добру песму, мерак, па и да падну у севдах.
Са Мирославом има севдаха, а вала има и онолико мерака. Све остало је вештачко изазивање кијамета (невремена, пометње — треба ли преводити). Зато овај човек-раја није исто што и сејмен. Он пева песме, али није наоружан.
Мирослав Илић је као кока-кола, ужички кајмак, његушки пршут, сарајевски ћевап, славонски кулен, војвођанска штрудла… Не желимо да кажемо да је булбул (славуј) роба широке потрошње, већ поређења наводимо због врхунског квалитета и велике препознатљивости.
Наиме, овај сељак из Мрчајеваца, како пречесто сам за себе са поносом каже, временом је постао као каладонт. Та робна марка синоним је за све робне марке зубних пасти. Тај певач (готово да) је синоним за један народ.
Славуј пушку не носи
Шумадија је Србија. Мирослав је Шумадија. Ко не разуме Мирослава, не разуме ни Србију. Не разуме ни Сарајлије. Тај, држите нас за реч, уопште и не жели да разуме.
Мирослав — за разлику од побројаних брендова чија је рецептура најстроже чувана тајна — је прочитана књига. Не, ова чињеница не значи да је он своје отпевао, већ да може да пева и „Девојку из града“, и „Хеј године младе, хеј године луде“, али и „Нема те више Алија“, „Пољем се шири мирис љиљана“, па и „Последњу ружу Хрватске“ или чак „Суде ми“ и биће Мирослав. И биће прихваћен.
Да неким чудом карте за концерт нико није куповао, да нема оних који желе да уживају уз његово извођење песама, онда би наша теза била погрешна.
Па није Мирослав пре пет година постао то што јесте. Он је био исти и кад је пре седам година певао у поменутој „Скендерији“ са Халидом Бешлићем и Харисом Џиновићем на концерту „Три краља“. Певао је, тако нам Бога и Алаха, и у Загребачкој „Арени“, али и у бројним клубовима широм Хрватске. И певаће.
Кол‘ко кошта песма та…
Као што је у Београду певала Тереза Кесовија, она иста која је критиковала њене хрватске колеге „које певају четницима“. Или као што је певао Дино Мерлин, као што се напевао Дино Мерлин, који је пре онолико пуних „Сава центара“ и „Арена“ исто толико пута давао реч да неће певати у Београду.
Певали су, и Кесовија и Мерлин, јер је имало довољно оних који су желели да купе карте. И требало је да певају. Ма шта о томе мислили навијачи Хајдука из Сплита или навијачи Рада из Београда.
Песма, као и новац, нема нацију. Дабоме, ако не говоримо о Марку Перковићу Томпсону. То није песма, то је поклич. Уз покличе се гине. Уз покличе неки људи убијају неке друге људе, јер су их на то натерали или наговорили неки трећи људи.
Овде је један човек желео да пева раји. Раја је желела да мераклија уз једног човека. Неки трећи су то све напумпали као да је Мирослав пуцао на Сарајлије или убио српског свата.
Пре почетка рата у Босни и Херцеговини у сарајевској „Зетри“ је 1991. одржан велики концерт за мир. Није, нажалост, помогло.
Данас Мирослав свакако тамо не би певао „Морем плови…“, да концерт није отказан. Међутим, можда је, хипотетички, баш требало и то да пева. Била би то слободарска Шумадија у Скендерији. Као што је сваки концерт Халида Бешлића босанска душа у Србији.
