Један избор је, чини се, променио све. И тек ће променити. Пошто је навика служавка која се коначно удаје за господара, сви који су били против тог избора не желе да прихвате промене.
Кад реалност заболи
Једнако као што дубоко укорењене клинтонистичке администрације у Сједињеним Државама невољно прихватају вољу народа, не верују својим очима и свакодневно се надају да ће Доналд Трамп изаћи пред новинаре и рећи: „Ма, само сам се шалио, ево вам опет држава“, тако и доста европских лидера размишља.
Тачније, мисли и нада се, не желећи да прихвати ону превише пута поновљену фразу о реалности којом су уцењивали друге.
Европска унија је и пре тог избора, како за Спутњик подсећа Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе, била подељена и око питања Косова, мигрантске кризе, на оне који подржавају Меркелину и на оне који подржавају Орбанову политику, према питању санкција против Русије, на јастребове попут Пољске и балтичких земаља и оне који се залажу за укидање санкција попут Мађарске и Грчке.
Наравно, додаје Митић, поделе су сад додатно појачане новом Трамповом одлуком о забрани уласка у САД. Тако видимо оне који су оштро критиковали Трампа, попут Меркелове, Франсоа Оланда и Доналда Туска, оне који су имали блаже критике, попут Лондона и Рима, и чак оних који су јасно подржали Трампа, попут Орбана и Земана.
„Логично је да су Трампа подржале и евроскептичне партије које су за снажнију контролу мигрантске политике. У неку руку Трампова одлука даје ветар у леђа евроскептичним партијама које иду на изборе ове године. Вилдерсу у Холандији, Ле Пеновој у Француској, као и Алтернативи за Немачку“, истиче Митић.
Добри, стари 19. век
Сједињене Државе су се избором Доналда Трампа, како за Спутњик каже историчар и члан Центра за конзервативне студије Саша Адамовић, вратиле — не у лошем смислу те речи — у 19 век.
Заправо, прецизира Адамовић, цео свет се вратио поново у 19. век, у такозвану игру великих сила која је била карактеристична за тај период, док само још ЕУ живи у некаквом постмодерном лево либералном рају и још се није прилагодила новом поретку који се рађа.
„Доналд Трамп је својом победом довео у питање читав поредак који се градио дуг период. Сад су се све европске, постмодерне клинтоновске елите, нашле угрожене и то су се нашле угрожене са пуним правом“, тврди Адамовић.
Неки од оних који воде ЕУ су, подвлачи он, заправо у својим земљама изгубили сваки легитимитет јер су њихове политичке опције доживеле дебакл.
„Илустративно је то да не само што је Доналд Туск и Америку, поред Русије и ДАЕШ-а, навео као једног од непријатеља ЕУ, већ је и госпођа Могерини у интервјуу за ’Волстрит џурнал‘ понудила савез Русији како би ЕУ и Русија заједно наступиле против Трампа. То је било толико неозбиљно да је било логично да је добила одговор из Русије какав је добила“, категоричан је Адамовић.
Кад у Србији сване европски 6. октобар
Таква дешавања и преливања подела из Америке на ЕУ, према мишљењу Александра Митића, могу имати доста озбиљне последице за ЕУ.
„Туск говори о томе да су Русија, Кина и САД претња за Европу. Питање је онда са ким ће ЕУ уопште да сарађује? У неку руку Туск гура ЕУ у самоизолацију“, констатује Митић. Напросто, истиче он, ради се о политичарима који не увиђају или не желе да прихвате да се свет променио и да присуствујемо стварању мултиполарног света.
Очито је, сматра и Саша Адамовић, да ће европске клинтоновске елите морати сад нешто да предузму с обзиром да је 2017. итекако важна за опстанак ЕУ какву данас познајемо.
ЕУ очекују заиста важни избори у Француској, Холандији, Немачкој, и Адамовић сугерише да би, с обзиром на расположење грађана ЕУ, клинтоновске елите на тим изборима могле да изгубе неколико значајних упоришта.
Изгледа да криза у свету и ЕУ овога пута стварно може бити шанса за Србију.
Позитивна последица за Србију је то што би то требало да Београду буде доказ да заиста нема апсолутно никакве потребе да се жури са отварањем Поглавља 31. о заједничкој спољној и безбедносној политици.
Можда је још рано говорити како ће се све ово конкретно одразити на Србију, сматра Саша Адамовић, али додаје да после дужег периода, можда чак још од 5. октобра 2000, може да се види неко светло на крају тунела.
Србија, прецизира, може искористити промене у досадашњем светском поретку да би побољшала, и то значајно, свој спољнополитички положај и на тај начин ојачала и постала једна од заправо најважнијих држава на Балкану.
