Када је пре неколико дана Тед Малок, вероватни будући амерички амбасадор при Европској унији, пред камерама британског Би-Би-Сија рекао да евро „није само у паду, већ има реалне проблеме и заправо би могао да пропадне у наредних годину, годину и по дана“, није био први који је изнео упозорење. У швајцарском Давосу, на Светском економском форуму, о томе се расправљало навелико — о могућој пропасти еврозоне говорили су Џејми Дајмон и Лојд Бланкфајн, директори „Џеј Пи Морган“ односно „Голдман Сакс“ банке, Реј Далио, челник највећег светског хеџ-фонда („Бриџвотер“) с капиталом од 150 милијарди долара… — а ове је недеље и Јирген Штарк, бивши потпредседник Бундесбанке и бивши члан Управљачког одбора Европске централне банке, јавно изнео тврдњу да је нестанак евра у садашњем облику практично и једини начин да се поново покрену посрнуле и посустале европске економије.
Иоле пажљивији посматрачи приметиће и да су се црне слутње у вези с будућношћу евра сада уистину згуснуле, али и да нису нове чак ни међу сасвим етаблираним економистима, какав је рецимо Џозеф Штиглиц, нобеловац и некадашњи главни економиста Светске банке, који у својој летошњој књизи „Евро: Како заједничка валута прети будућности Европе“ објашњава да „евро није успео да оствари ниједан од своја два основна циља, просперитет и политичку интеграцију“, те да „цена његовог укидања — и финансијска и емоционална — може да буде висока, али цена његовог опстанка може да буде још и виша“.
Како је евро, од дела решења, постао део проблема за европске економије, и каква га будућност чека? О овим питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорио је економиста и бивши председник југословенске владе Момир Булатовић.
Пре петнаестак година, када је евро и физички заживео, дочекан је добродошлицом и као нешто потпуно нормално, међутим, Џозеф Штиглиц у својој књизи објашњава да је, заправо, реч о економском експерименту без преседана: „Нико никада није покушао да створи монетарну унију толиког обима, међу толико држава које се толико суштински разликују“.
„Евро је био проглашен за један од највећих политичких успеха Европске уније, представљао је пут ка стварању Уједињених држава Европе и њиховом потпуном политичком уједињавању“, коментарише Момир Булатовић. „Међутим, то се није десило јер се није ни могло десити, због конструкционе грешке евра која сада показује монструозне размере. Немогуће је, наиме, имати једну валуту, и заједничку монетарну политику коју води Европска централна банка, а да фискалну политику, која је на другом полу економске политике али је у директној вези са њом, оставите потпуно нерегулисану.“
Слично ће и Штиглиц: „Иако су многи фактори допринели невољама Европе, постоји једна основна грешка: стварање заједничке валуте, евра. Или, прецизније, стварање заједничке валуте без формирања институција које би европској различитости омогућиле ефикасно функционисање“.
„Економисти од угледа, укључујући и Џозефа Штиглица, на то су указивали правовремено“, подсећа Спутњиков саговорник, „али политички лидери то нису желели да чују“.
Штиглиц у својој књизи анализира бројке и долази до закључка да су ефекти евра, као заједничке валуте, погубни по економски раст и напредак чланица еврозоне. „Неке државе налазе се у депресији већ годинама", наводи овај нобеловац, а и оне срећније стагнирају, с бруто друштвеним производом по глави становника који је 2015. година био на једва нешто вишем нивоу него 2007, пре избијања светске економске кризе. Незапосленост, која је 2009. године достигла десетак процената, и даље тврдоглаво опстаје на том нивоу, док је незапосленост међу младима посебно алармантна, на преко 20 одсто у просеку и скоро 50 одсто у појединим чланицама еврозоне. Карактеристичан је и податак о Италији, трећој економији еврозоне: БДП по глави становника нижи је сада него што је био на крају прошлог века, пре увођења евра. Колико је сам евро за то заслужан?
„Последице евра сада се показују у овим бројкама. Евро је деловао деструктивно на земље са слабијом економијом“, каже Момир Булатовић, и објашњава: „Никада пре евра није било тако великог прекограничног трансфера капитала. Раније су све то биле, практично, локалне банке — немачке банке финансирале су немачку привреду, француске француску… Увођењем евра, и стварањем могућности да се остварују енормно велики профити, дошло се до ситуације у којој су, рецимо, француске банке опљачкале Шпанију, шпанске банке уништиле су Грчку… Евро је требало да обједини Европу, али ју је уместо тога довео до тачке у којој је пуцање практично неминовно.
Увођење евра јесте заслужно за све ове недаће, зато што је омогућило споменути трансфер капитала, пљачкање појединих земаља, нарастање банкарског сектора, а као круна свега дошао је незабележени експеримент с негативним каматним стопама кога Европска централна банка (ЕЦБ) упорно промовише, рушећи саме темеље економије. Политика квантитативног олакшавања, односно штампања новца без покрића, јесте нешто што је на граници сулудог. Централној банци, сходно правилима, забрањено је да новац даје директно за подстицање производње, те се због тога спроводи политика производње јефтиног новца у очекивању да ће банке (као посредници између централне банке и привреде) тај произведени новац пласирати привреди под повољним условима, па ће се онда повећати запосленост. Међутим, новац који банке добијају од ЕЦБ-а — уместо да оде у кредитирање привреде — оне враћају централној банци и тамо га држе под каматом. Она није превелика, али управо та чињеница, да новац можете да зарадите у једној тако бесмисленој трансакцији, доводи до стагнације. Укратко, евро је постао средство за згртање финансијског капитала — велике банке на ове начине јако много профитирају, фактички не радећи ништа — што урушава реалну економију“.
Немачка се, с друге стране, обично означава као супротан пример. Питер Наваро, шеф Трамповог Националног трговинског савета, евро назива „имплицитном немачком марком“.
Магазин „Њујоркер" пише да, будући да је Немачка доминантна економска сила у Европи, референтне каматне стопе које одређује Европска централна банка имају тенденцију да буду усклађене с потребама немачке, извозно оријентисане привреде.
Амброуз Еванс-Причард, један од угледнијих европских економских новинара, у лондонском „Телеграфу“ врло експлицитно каже да је читав механизам осмишљен тако да Немачкој омогућује константну „опљачкај-свог-суседа“ трговинску предност над јужном Европом, изазивајући масовну незапосленост у, како их назива, „државама-жртвама“. Може ли се на евро гледати и као на оружје немачког интереса?
„Када говоримо о евру, склонији сам да се одмакнем од националних подела. Обичан радник у Немачкој нема представу о томе шта се дешава", напомиње Булатовић. „Али немачке банке и немачка привреда несумњиво имају највеће користи од постојећег система — они су, уместо само немачког тржишта, ма колико оно било развијено, добили једно огромно тржиште од скоро 600 милиона становника. Али, по мом мишљењу, не ради се толико о сукобу између народа и држава, колико о деловању острашћеног капитала који нема националне границе.“
Упркос увреженој представи, бројке показују да ни немачки раст није толико висок као што би могло да се помисли — у просеку, од 2007, стопе раста су на нивоу од свега 0,8 одсто, и о немачком успеху може се говорити само у поређењу с осталим земљама еврозоне које су још лошије, наводи Штиглиц.
„Неколико година уназад", објашњава Момир Булатовић, „немачки економисти указују да њихова привреда болује од претеране финансијализације, што значи да се највећи део профита заснива на финансијским трансакцијама, а не на самој производњи, и то се одражава и на стање у реалном сектору.“
Каква будућност чека евро? Момир Булатовић сагласан је са споменутом дијагнозом Јиргена Штарка, бившег високог званичника Европске централне банке, по којој је, у садашњем поретку, опоравак европских привреда немогућ. „Конструкциона грешка у основи евра везује и руке и ноге“, додаје наш саговорник.
Џозеф Штиглиц пак, анализирајући могуће излазе из безизлазне ситуације, говори о три могућа сценарија.
Прво могуће решење јесте фундаментална реформа еврозоне, која би значила и још ближу унију, и укидање наметнутих мера штедње, и поделу терета тако што ће богатији Север у већој мери да помогне сиромашнијем Југу. „Њујоркер“ оцењује да је ово решење здраворазумско, али да представља само листу лепих жеља које су неоствариве. „То јесте списак лепих жеља“, коментарише Момир Булатовић. „Знате, када се прича о новцу, људи постану смртно озбиљни. А у оваквом идеолошком склопу нема простора ни за какву солидарност. Такође, то би значило да Европска унија заиста постане јединствена држава, што је у овом тренутку апсолутно немогуће због политичког односа снага у њој.“
Друга Штиглицова варијанта изласка из кризе: пажљиво осмишљени и руковођени крај експеримента са заједничком валутом, и повратак на националне валуте. „На самом почетку кризе евра, 2011-12. године“, подсећа Момир Булатовић, „било је речи о томе да су сви већ припремили резервне варијанте, али то би био потез који би био донет у крајњој нужди, и који ће успут, на крају, донети огромну корист људима који доносе одлуке тако високог нивоа“.
И трећа варијанта, коју иначе заговара и Јирген Штарк, јесте својеврсни флексибилни евро, један — вреднији и бољи — за богатије земље еврозоне, други за сиромашније. „То је наставак продубљене интелектуалне агоније која постоји, наставак подела које постоје у тој јединственој Европи. Ипак, не би ме зачудила ни таква врста дискриминације ако би рачуница показала да би се таквим потезом увећало богатство најбогатијих чланица Европске уније“, коментарише Момир Булатовић.
Хоће ли се заиста, већ у наредних 18 месеци, остварити прогноза — или је то претња?— Теда Малока, за кога Би-Би-Си и други медији наводе да је будући амерички амбасадор при Европској унији, да евра у данашњем облику вероватно више неће бити? „Ако Америка процени да јој је то циљ, она има довољно могућности и средстава да то и оствари“, закључује саговорник Спутњика.
