Да ли је све учесталије оцене о пропасти евра подстакао „брегзит“, или то што привреда еврозоне и целе ЕУ већ дуже време стагнира, или најновији унутрашњи изазови и проблеми глобалне геополитике са којима се суочава. Или све то заједно, свеједно је. Економисти се углавном слажу да је реформа валуте еврозоне услов њеног опстанка. Али не пита се само економија.
Бивши француски министар економије Еманул Макрон ових дана је чак оценио да ће уколико не буде значајних економских реформи евро можда за десет година и нестати.
Пре неколико месеци Институт „Жак Делор“, који је један од архитеката јединствене европске валуте, евру је предвидео неизбежан колапс.
„Реформа евра можда није популарна, али је есенцијална и горућа. У неком тренутку Европу ће задесити нова економска криза. Не зна се да ли ће се то догодити за шест недеља, шест месеци или шест година. Али у тренутним околностима није вероватно да евро преживи“, саопштио је Институт.
Познати нобеловац, економиста Џозеф Стиглиц евро доживљава као дете из компликованог брака 19 различитих земаља због чега нема шансе на успех без институције која би стала у његову заштиту. Можда је, сматра он, најбољи пут ка напретку еврозоне „флексибилан евро“, где свака земља-чланица усваја своју верзију те валуте.
За прошлогодишњег добитника Нобелове награде за економију Оливера Харта „евро је грешка“, а Брисел је отишао предалеко у централизацији моћи и ако Европска унија не престане са тим трендом, тешко да може да преживи и напредује. Харт чак сматра да уопште не би било лоше да се Европа одрекне јединствене валуте.
Да ли је то из Харта пре проговорио Британац, који сматра да је „брегзит“ био паметна одлука? Уосталом Британија ни као чланица Европске уније никада никада није одустала од своје фунте. Можда и изјаву Макрона, тренутно по анкетама најпопуларнијег француског политичара, треба гледати више за унутрашњу употребу, јер је ушао у трку за председника Француске. Није све то спорно, али им економску стручност не треба умањивати.
Да није реч о проблему који брине само ЕУ јасно је и из пажње коју је томе пре неколико месеци показао и председник Русије Владимир Путин. Чињеницу да Русија 40 одсто својих девизних резерви држи у еврима, шеф руске државе је навео као доказ да „колапс“ деветнаесточланог монетарног блока није у интересу његове земље.
Он је пре неколико месеци у интервјуу за „Блумберг“ изјавио да не искључује могућност доношења неке одлуке која би објединила групу земаља еврозоне са једнаким нивоима развоја, што би, по његовом мишљењу, довело до јачања евра. И није једини који је на тај начин размишљао.
Шта на то каже наша струка, поготово с обзиром на то да је у Србију две трећине инвестиција стигло из ЕУ, са којом Србија обавља 65 одсто своје спољнотрговинске размене?
Професор Економског факултета и бивши гувернер Народне банке Србије Дејан Шошкић сматра да је судбина евра у рукама политичара. Економски гледано није спорно шта треба предузети, али о томе, сматра он, треба да постоји политички консензус.
Шошкић подсећа да се о том питању већ дуже време прича, као и о томе да ли треба да постоји један евро за круг развијенијих земаља еврозоне и други евро за мање развијене земље.
Ако постоји политичка воља да се евро одржи и да ојача, свакако да то може да се деси, каже Шошкић за Спутњик и подсећа да је 2010. године криза сувереног дуга ЕУ открила неке кључне слабости у концепту евра. Да је еврозона 2009. и 2010. године емитовала обвезнице за све чланице не би, сматра он, уопште било кризе сувереног дуга унутар ЕУ.
„Уколико би се ишло у правцу веће интеграције ЕУ, пројекат евра има шансу да успе. Уколико се, међутим, излазак Британије из ЕУ може сматрати најавом неких сличних процеса у другим земаљама, онда наравно, већи степен интеграције није на дневном реду и у том контексту се поставља питање одрживости евра“, истиче некадашњи гувернер НБС.
Зато је, додаје он, питање одрживости евра пре свега политичко питање да ли постоји воље унутар ЕУ ка већем степену интеграције.
„Ако се жели перспектива за евро суштина је да он мора да почива, како на јединству монетарних власти, тако и на јединству и много већем степену интегрисаности фискалних власти. То би подразумевало можда централизовано убирање пореза, свакако централизовано располагање средствима и такође централизовано, односно заједничко финансирање буџетског дефицита који би онда био буџетски дефицит еврозоне“, истиче Шошкић. Додаје да је то можда идеално постављено, али да је то свакако правац којим би требало ићи.
Ако ЕУ у политичком смислу нема снаге да иде у том правцу онда се, истиче он, легитимно ставља на дневни ред питање опстанка евра као заједничке валуте, јер ЕУ је заправо застала на путу да постане држава.
А да тог јединственог погледа нема, сведочи и то што су министри финансија 19 земаља еврозоне недавно одбацили предлог Европске комисије да повећају потрошњу како би се подржала привреда еврозоне. Позив да заједно потроше 0,5 одсто БДП-а више реално се односио само на три земље еврозоне које то могу да учине — Немачку, Холандију и Луксембург.
Управо земље које имају уредне јавне финансије, са нешто нижим нивоом јавног дуга од просека унутар еврозоне, по правилу имају и највише резерви по питању веће фискалне интеграције. Разлог томе је што та фискална интеграција подразумева да све земље-чланице и сви грађани еврозоне одговарају за дугове свих, објашњава он. Зато је кључно питање је, наглашава Шошкић, у којем правцу иде ЕУ.
На питање како би се на привреду Србије одразило продубљивање кризе евра с обзиром на њену упућеност на ЕУ, професор Економског факултета сматра да то не треба пренаглашавати.
„Људи су трговали и било је страних инвестиција и пре него што је настао евро. Коначно, у нашој некадашњој заједничкој држави смо имали једну валуту, динар, па су после њеног распада настале друге“, подсећа он и додаје да је све то техничко питање.
„Инвестиције имају свој ток, спољнотрговинска размена би се свакако наставила. Једино би се јавио већи број валута, па тако и израженији валутни ризик у трговини, али то је нешто са чиме се живело и раније, па се може живети и убудуће. Нису то новине са чиме привредници и државе нису имали искуства“, оценио је Шошкић.
И професор на Београдској банкарској академији Исмаил Мусабеговић, такође, сматра да ће евро делити судбину ЕУ и да је изгласавање „брегзита“ покренуло преиспитивање евра као заједничке валуте у еврозони.
Он, међутим, не сумња у будућност евра нити види ризик по српску привреду.
Пројекат ЕУ је сувише скуп и гломазан да би тако лако пропао, мишљења је Мусабеговић, оценивши да се он још дограђује и да је у процесу развоја који ће трајати.
Када је евро у питању, цео процес, и он сматра, зависи од две политике — фискалне, која је остављена појединачним чланицама, и монетарне, која је дигнута на ниво ЕУ, односно њене Централне банке у Франкфурту.
„Уколико се тај процес настави и обједини и фискална политика, за шта је потребна нека врста европске владе, европског министарства финансија, ја мислим да све иде према томе да евро остане као пројекат, јер има много више позитивних него негативних последица по сваку од земаља“, истиче Мусабеговић за Спутњик.
Када је Србија у питању, он напомиње да је ЕУ и даље наш најважнији спољнотрговински партнер и по питању инвестиција, и по питању извоза и увоза.
„Динар је суштински увезан са евром и дели његову судбину. Оно што може да се догоди у овим за ЕУ турбулентним временима, који су пуни изазова, како унутрашњих, тако и макроекономских и геополитичких, јесте слабљење евра у односу на неке друге валуте, долар, јен, швајцарски франак. Али то може бити са једне стране слабост, а са друге и предност, јер европска роба постаје конкурентнија на светском тржишту. Пошто Србија своју извозну цену формира у еврима, на дуги рок ако и дође до слабљена евра у односу на остале валуте, роба из Србије ће бити конкурентнија“, сматра професор Београдске банкарске академије.
