Опус великог научника, какав је био Јован Цвијић, најбоље се може сагледати када вам се пред очима укажу томови и томови његових дела. Прошле недеље, „Службени гласник“ и Српска академија наука и уметности представили су заједнички издавачки подухват — Едицију Корени. Ова едиција је фототипско издање антропогеографских радова Јована Цвијића и његових сарадника и следбеника о српским земљама у којима су истраживана насеља, порекло становништва и обичаји. До сада је издато 29 томова, а у плану је издавање још 51 тома овог Цвијићевог научног подухвата.
Прелаз из 19. у 20. век, дао је српском народу горостасе научне мисли — поред Јована Цвијића — Михаило Петровић — Мика Алас, Милутин Миланковић, Богдан и Јован Поповић, Јован Скерлић, Слободан Јовановић и многи други били су у напону интелектуалне снаге. Ти људи су створили дело толиког обима да нам се данас чини немогућим да неко напише толико страница које су резултат систематског научног истраживања.
Јован Цвијић био је један од најзначајнијих научника и истраживача са ових простора пред чијим нас опусом, а живео је непуне 62 године, хвата неверица, признао је и председник САНУ Владимир Костић, говорећи на представљању Едиције Корени.
И заиста, да се Цвијић само бавио изучавањем антропогеографије, географском дисциплином која проучава односе између природне средине и човека, просторног размештаја људи, као и културних и привредних одлика простора, било би сасвим довољно. Међутим, нема дела географије којом се Цвијић није бавио и у коме није оставио печат у светским оквирима.
Академик Часлав Оцић, подсећајући на дело Јована Цвијића запитао се где се данас налази српска наука на светској научној сцени? Ко је данас у српској науци Јован Цвијић, пита се Оцић.
„Можда ће неко на ово питање одговорити филозофски, али као тренутном секретару Одељења друштвених наука САНУ, које броји само седам чланова, дужност ми налаже да искористим сваку јавну прилику да га поставим, јер моје одељење нема ни једног антропогеографа, етнолога, антрополога, демографа, социолога…“, каже Оцић.
Покушао је, додаје, да сагледа стање и у другим институтима и у српској научној дијаспори. Резултати су, према Оцићевим речима, запрепашћујући.
„Или је у свету и код нас прошло време научних горостаса, дивова, великана, умних и мудрих мислилаца, ренесансних ликова. Као што би рекао Т. С. Елиот, они су припадали свом добу, они су мислили и писали своје доба. Ново доба подразумева нову научну парадигму, нова правила игре, нови систем вредности, чак и нову осећајност. У ствари, данас у кризном и посткризном амбијенту бурно се преплићу процеси диференцијације и интеграције знања, мејнстрим друштвених наука, у последњих неколико година, растаче се у више праваца. Једни траже прибежиште у методу, они су развили технике нових истраживања да би на крају форма прогутала садржину. Други су се дали у агитацију и пропаганду, док трећи зарађују лепе паре бавећи се геномиком ума“, каже Оцић.
Да се наука данас разликује од оне са почетка прошлог века слаже се и Никола Божић, програмски директор Истраживачке станице Петница, институције која се у Србији бави популаризацијом науке код младих.
„Наука је данас комплекснија и њом се баве људи у великим тимовима. Скупа је и потребно је да имате више институција у различитим земљама или чак континентима који раде на истим истраживањима“, објашњава Божић.
Громаде попут Цвијића, Миланковића, Мике Аласа… били су спремни да оно што су научили у иностранству пренесу на нове генерације српских научника, а били су и спремни да своје животе посвете истраживањима, теренском раду.
„Данас такође имамо такве људи, али њихови доприноси су такви да они нису толико видљиви и јасни у националним оквирима. Наука је постала много интернационалнија и када видимо велика открића било где на планети, то су открића у којима су вероватно учествовали и неки наши научници. Али та открића више не могу бити тако лако персонализована, него су у питању тимови“, каже Божић.
Чињеница је и то, додаје Божић, да смо, за разлику од краја 19. и почетка 20. века, помало заборавили да у науку и образовање треба улагати.
„Тада је наша земља то знала и ко год је управљао земљом знао је да мора да се улаже у образовање и науку и резултата је било. Тако да кључ лежи у томе да се морамо окренути инвестирању у образовање и науку како би у наредне две или три деценије можда поново имали громаде попут Јована Цвијића“, сматра Божић.
„Мислим да малих Јована Цвијића има широм наше земље и свако ко проведе одређени број дана или сати у природи питајући се зашто неки рељеф овако изгледа, какве су особине села у односу на градове или било шта друго, у ствари је неко ко је Јован Цвијић“, додаје Божић.
Истраживачка станица Петница негује дух Јована Цвијића, истиче Божић, јер је научник проводио доста времена у том крају. Петница је и одабрана за место где ће бити изграђена истраживачка станица јер је Цвијић своје прве студентске екскурзије организовао у том крају, где је истраживао крашке пределе и Петничку пећину.
„Можда у науци тренутно немамо Јована Цвијића, али свакако мислим да у потенцијалу имамо Јоване Цвијиће“, закључује Божић.
