Док Европа „прославља“ четврт века од потписивања Мастрихтског уговора, који је Европску економску заједницу (ЕЕЗ) претворио у Европску унију у страху, зебњи и стању полураспада, у Србији, земљи-кандидату за улазак у ЕУ, подршка евроинтеграцијама је и даље врло висока и износи 47 одсто, судећи према истраживању Канцеларије за европске интеграције.
Судећи према истраживању, Срби су и даље загледани у „светлу европску будућност“, а у самој Унији, конкретно у најјачој држави ЕУ — Немачкој, слуте да се ближи фајронт, па је тако „Дојче веле“ објавио да ЕУ данас, 25 година после Мастрихта, изгледа као Југославија уочи распада.
Четири стуба — четири промашаја
Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе каже за Спутњик да кључне одлуке Мастрихтског уговора нису уопште, или у доброј мери, испоштоване. Према његовим речима, четири стуба на којима је „Мастрихт“ требало да се гради — монетарна унија, дефинисање заједничке спољне и одбрамбене политике, као и сарадња у сектору унутрашњих послова, нису до краја изграђена.
„Што се тиче монетарне уније, она је заживела у делу ЕУ, али се у пракси показало да богати постају још богатији, а сиромашни постају све задуженији. Та криза је ескалирала у Грчкој, делимично и у Шпанији, Португалији и Ирској, а њена ескалација се већ неко време спрема и у Италији и Француској и испоставља се да од свега тога највише профитира Немачка“, подсећа Пророковић.
Кад је реч о заједничкој спољној политици, видело се и на блискоисточним и источноевропским питањима, чак и у политици проширења ЕУ, да чланице нису сагласне, а тако је и на пољу заједничке безбедности „на шта нас је упозорила мигрантска криза“.
„Од ова четири елемента можда је највише урађено на унутрашњим пословима, али су процедуре споро и слабо развијане, па смо после последњих терористичких аката видели да терористи могу слободно да се шетају између Брисела и Париза и да белгијска и француска полиција врло слабо сарађују“, истакао је Пророковић.
Где Менцингер стаде, „Дојче веле“ продужи
Саговорник Спутњика подсећа да је први који је упозорио да ЕУ може доживети судбину СФРЈ био Јоже Менцингер, угледни југословенски, а касније словеначки економиста, који је упозорио да је политичким проблемима у Југославији почетком осамдесетих претходила дубока и велика економска криза и онда су на површину испливале све те историјске напетости и несугласице које су постојале међу југословенским народима.
„Економска криза, која је почела у ЕУ пре неколико година, довела је до обнављања неких историјских тензија између европских народа и држава и врло је проблематично предвиђати у ком смеру ће она ићи. Европска уније 2017. није иста као 2008, а камоли 1992. године и ја не видим ниједан трачак оптимизма у Бриселу, нити било какве озбиљне поруке да се овако даље може наставити“, додаје он.
Сличност између ондашње СФРЈ и данашње ЕУ су и „драматичне промене у међународној политици“. Југославија се распадала кад је са сцене нестајао Совјетски Савез, кад је срушен Берлински зид и те међународне околности су утицале да дође и до убрзаног урушавања земље.
Данас имамо промену у светском поретку који више није једнополаран, а САД које су биле гарант европске безбедности, промениле су своју политику доласком Доналда Трампа на власт, и, реално, њихова моћ опада тако да нису у стању да предузимају акције које су могле пре једне деценије. Такође, имамо и нове кризе попут мигрантске које утичу на безбедност ЕУ и Брисел се у свему томе лоше сналази.
„Паралеле ондашње СФРЈ и данашње ЕУ постоје и да су све те критике којих је било у последњих десетак година слушане у Бриселу, можда би судбина ЕУ била другачија. Али евробирократија се све ово време правила као да ти проблеми не постоје, и зато је ЕУ данас ту где јесте“, каже Пророковић.
Куд сви Турци, ту и евро-Мујо
Кад је реч о Србији, земљи вечитом кандидату на путу евроинтеграција посутим трњем, податак из истраживања Канцеларије за европске интеграције, по коме се за улазак у ЕУ определило 47 одсто грађана, изгледа као из приче „што је баби мило — то јој се и снило“. Уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић каже за Спутњик да су резултати истраживања Канцеларије „доста необични“ и да показују нереално висок степен подршке чланству Србије у ЕУ.
„Ако би се о степену подршке и могло разговарати, мени је веома сумњиво оних 29 процената противника. Наравно, од методологије — начина постављања питања, припреме анкетара и испитаника — зависе и одговори који ћете добити, али не само подаци наших истраживања, него и резултати других колега, сви практично показују да је однос за ЕУ и против ње негде приближно изједначен, и то већ годину или две. Број противника ЕУ је одавно прерастао 40 одсто“, каже Вукадиновић.
Он додаје да резултати истраживања Нове српске политичке мисли већ дуже време показују не само да број противника уласка Србије у ЕУ расте, него и да расте и чврстина њихових опредељења.
„За разлику од присталица, чији се број или смањује или стагнира на око 44, 45 одсто, несумњиво је и да је чврстина њиховог опредељења врло блага, лабава или мека, а противници су много чвршћи и одлучнији у својим ставовима. Давно је избледела привлачност опредељења за ЕУ, па чак и они који се изјасне за улазак, то чине невољно, по принципу ’куд сви Турци, ту и мали Мујо‘ или ’већ идемо у том правцу, где сад да се враћамо и томе слично‘“, закључио је Вукадиновић.
Срби и ЕУ — лутање између владе и „брегзита“
С друге стране, Бојан Клачар из Цесида каже да се подаци из истраживања које су радили крајем године подударају са подацима истраживања Канцеларије. Подршка европском путу Србије била је нешто већа у Цесидовом истраживању које је рађено средином прошле године (између 50 и 53 одсто), него крајем 2016, кад је била испод 50 одсто.
Према истраживањима Цесида, највећа подршка уласку у ЕУ била је 2013, кад је износила 66 одсто, што је било „повезано са неким ентузијазмом после избора и добрим резултатима које је Влада Србије правила“, а то је највише „генерисала популарност Вучића и његово залагање за европске интеграције“.
„Занимљиво је да је та подршка после дуго времена пала испод 50 одсто и да имамо одређен број људи који се прелио у противнике ЕУ. Раније је био тренд да се они који су за ЕУ, кад наилазе кризе, приклањају неодлучним, а сада имамо да се један мањи број, од неколико процената, прикључио противницима европских интеграција и због тога имамо тај пад испод 50 одсто“, објашњава Клачар.
И даље висок проценат грађана који су за ЕУ, Клачар објашњава њиховом рационалношћу, односно чињеницом да грађани знају да се у западним друштвима боље живи него код нас. Други разлог је то што јавно мњење у свакој држави прати и ослушкује шта је то стратешки циљ неке владе, а стратешки циљ свих Влада Србије после 2000. године биле су европске интеграције.
