Либија је најбољи показатељ неуспеха америчке политике у региону. У тој некада цветајућој земљи у току је жестока борба између Владе националног јединства, коју подржава Запад, чије седиште је у Триполију, и Парламента у Томбруку, на чијој страни је командант Либијске националне армије генерал Халифа Хафтар, велики противник исламиста. Док је Влада у Триполију немоћна да било шта предузме, Хафтар учвршћује везе на истоку и спрема се за потпуно преузимање власти у земљи.
У Москви генерала Хафтара сматрају једном од кључних фигура на политичком небу Либије. Последњих пола године либијски генерал је био чест гост руских високих званичника. Прошле године је два пута посетио Москву, а у јануару је био на носачу авиона „Адмирал Кузњецов“, док се овај налазио у близини либијске обале. Том приликом генерал је могао да се увери у маневарске способности руских „сухоја“. Током видео-конференције са руским министром одбране Сергејем Шојгуом било је речи о борби против тероризма, а како неки западни и блискоисточни медији тврде разговарано је и о отварању две војне базе у тој земљи: у Тобруку и Бенгазију. Већ је 70 рањених либијских војника стигло у Русију на лечење, а очекује се још њих 430.
Многи западни медији наводе да би руска војска са базом у Бенгазију дошла на само 700 километара од Европе. На неформалном самиту лидера 28 земаља-чланица ЕУ који је прошле недеље одржан у Валети тема разговора били су „интереси Русије у Либији“, односно, контакти либијског генерала са Москвом, и „намера Русије да изгради војне базе у Средоземљу“.
Либијског војног званичника многи виде као лидера који би могао да обједини земљу: он и његова Либијска национална војска су познати по ослобађању Бенгазија и низа градова од исламиста. Према неким подацима он контролише 70 одсто територије земље. Наравно, амбициозни Хафтар се неће зауставити на постигнутом. Рат који траје од 2011. године истрошио је све војне ресурсе и Хафтару је потребно ново моћно оружје: тенкови, авијација, итд, ако жели да истера исламисте и терористе и преузме контролу над читавом територијом Либије. Такво наоружање може му дати само неколико земаља, међу њима је свакако Русија, која је потпуно изгубила ово тржиште, које јој је некада доносило милијарде долара прихода, и која жели да га поврати.
Међутим, на снази је ембарго на увоз оружја у Либију и врло је могуће да се генерал нада да ће Русија пробати да утиче на америчког председника Доналда Трампа и на друге западне лидере да укину забрану на увоз оружја.
Западни медији последњих недеља врло често оптужују Русију да заобилази ембарго и да преко Египта и Алжира испоручује оружје либијској војсци. Италијанска „Стампа“ наводи и озбиљну суму вредности оружја — 2 милијарде долара. С тим у вези, помиње се и да ће Алжир Русији на коришћење уступити базу у Орану. За сада то су само спекулације.
Велику штету претрпео је и нафтни сектор. За време владавине Муамера Гадафија тамо су активно радили „Гаспром“, „Татњефт“ и друге нафтне компаније. Међутим, након промене власти, Либија је претворена у хаос, а руске компаније су морале да се повуку. На њихово место су дошле западне корпорације. Пошто је генерал Хафтар успоставио контролу над објектима нафтне и гасне индустрије земље, као и терминала за извоз енергената, није немогуће да сада Русија узме учешће у неком од нафтних пројекта у тој земљи. Сама Либија планира да повећа производњу нафте са 700.000 барела, на 1,5 милиона барела дневно до краја 2017. године.
Фелдмаршал Халифа Хафтар је прилично интересантна личност. Он је учествовао 1969. године у војном пучу и доласку на власт Муамера Гадафија, а од 1978. до 1983. године налазио се на школовању у Москви. Након повратка из Русије учествовао је у либијско-чадском конфликту када је био и заробљен. Гадафи га је оптужио за неуспех операције и након повратка затворио.
Након ослобађања отишао је у САД где је 20 година живео као дисидент. Многи га оптужују да је тада почео да ради за ЦИА. Када је почела побуна у Либији, он се вратио и стао на челу побуњеника на истоку земље. У фебруару 2014. године позвао је Либијце да се супротставе Општем националном конгресу, који су већином су чинили исламисти. Парламент који је заменио Конгрес подржао је Хафтара. У марту су га посланици изабрали за команданта Либијске националне војске.
Русија већ пет година не учествује активно у решавању ситуације у Либији. С обзиром да је та блискоисточна држава увек сматрана традиционалним савезником Москве, било је само питање времена кад ће стари контакти бити обновљени. То што Либија постаје безбедно склониште за терористе из целог света, само још више држи руску пажњу за тај део света.