Хактивизам је, како за Спутњик појашњава Ненад Путник, доцент на Факултету безбедности, појава која постоји већ 18 година.
У Србији је заживео у време НАТО агресије на СФР Југославију, а означава укључивање цивилног становништва у борбу против противника кога доживљава као непријатеља, односно непријатељску земљу.
Идеологија као основни мотив
За разлику од војних структура, додаје Путник, које су ограничене међународним ратним правом, цивили нису.
Дакле, хактивизам је вид политички или идеолошки мотивисаног отпора противнику, нека врста сајбер гериле.
„Такви напади се изводе техником измене почетне странице сајта, што је био случај последњег напада на портал агенције Танјуг. Оваква врста напада не доводи до губитка информација већ једноставно представља скупу сметњу“, прецизира Путник.
„Косово је Албанија“, недавно је писало у поменутом нападу уместо вести на порталу агенције Танјуг, ономад се на интернет презентацији Града Београда појавила хрватска застава, потом „Вуковар српски град“ на страницама Института за хрватски језик…
Само су скорашњи примери нечега што колоквијално називао хакерски рат на Балкану. Са националним предзнаком.
Хактивизам је, истиче Ненад Путник, веома чест феномен и готово свакодневно се дешава. Бележе се удари српских хактивистичких група на сајтове других држава и обрнуто.
„Те 1999. српска хактивистичка група ’Црна рука‘ почела је да спроводи нападе на америчке сајтове и сајтове албанске војске. Управо је то неки њихов покушај да стану у одбрану земље и да нанесу штету противничкој држави“, подсећа Путник.
Сви потенцијални хакери
Дакле, додатно прецизира он, реч је о цивилима а не о војсци, националној или било каквој другој групи.
У последњих четири-пет година, истиче интернет консултант Драган Варагић за Спутњик, са порастом развоја технологије на интернету, односно такозваног једноставног програмирања и могућности једноставног коришћења различитих програма, напредовало је и хаковање.
„Ви сад имате могућност да без скоро икаквих знања, само пуштањем одређених програма, дођете у ситуацију да правите врло велике штете“, констатује Варагић.
Он подвлачи да лично не раздваја класично хаковање као криминалну делатност од било какве врсте хаковања са националном основом.
„То јесу различите врсте прекршаја, али је хаковање сад све више и више уобичајено управо из разлога што је доступно много већем броју људи који не морају да имају експертска знања да би практично радили такве радње“, тврди Варагић.
Патриоте саме, криминалци организовани
Поменуте врсте хаковања, са националним предзнаком, према мишљењу Ненада Путника представљају ствар престижа и жеље да се стане у одбрану своје земље.
„Неки идеолошки, патриотски мотиви су у позадини читаве приче. Да је реч о некој већој групи са инжењерским знањем, вероватно ти напади не би тако изгледали него би имали много озбиљније последице“, додаје Путник.
У последње време, конкретизује Путник, интернет се све више користи и за криминалне активности, ширење пропаганде, дезинформација…
„Интернет је стекао статус петог борбеног простора, званично је постао пети борбени простор. Погодан је за вршење таквих напада и таквих активности јер је лак за употребу, могућност откривања нападача је веома мала због екстрадиције, надлежности…“, прецизира Путник.
Све наведено погодује нападачима да користе интернет за такве активности, каже Путник и прогнозира да ће се тај тренд наставити и бити све учесталија појава.
На простору Србије и Балкана, како каже, постоје организоване хакерске групе, али криминалне групе које имају за циљ да створе имовинску корист, док хактивистичке групе нису организоване.
„Свака армија на свету данас има своје офанзивне и дефанзивне стратегије ратовања у сајбер простору. Дакле, тиме се бави војска сваке иоле технолошки развијеније државе. Док на цивилној равни нема великог организовања“, закључује Путник.
