Зашто је Србија после прошлогодишњег изузетног рода пшенице од 2,9 милиона тона, пожњевених са скоро 600.000 хектара ораница, ове године „спала“ на знатно мање површине под засејаним хлебним житом. Неки стручњаци, попут Бранислава Гулана из Одбора за село САНУ, цене да је чак реч о површинама најмањим у претходних 50 година. И може ли се производња стратешки важног производа препустити искључиво регулацији тржишта, и то у окружењу где то није случај.
Ових дана Републички завод за статистику објавио је податак да је пшеницом посејано нешто мање од 540.000 хектара. То је, додуше, више од процена агроекономиста да је пшеницом посејано 450.000 хектара, али је за чак 60.000 хектара мање него прошле године. Да ли је механизација заглибљена у блато после дугих октобарских киша била разлог што су ратари окренули леђа пшеници, иако су у последњих пет-шест година постизали одличне приносе?
Научни саветник у новосадском Институту за ратарство и повртарство Новица Младенов за Спутњик каже да су временски услови за сетву само један, али не и најбитнији фактор. „Други, ја бих рекао много важнији, јесте економска немотивисаност произвођача да значајније уђу у производњу пшенице“, сматра он. Младенов подсећа да је у целој Србији, посебно у Војводини, већ пет-шест година просек приноса између 4,5 и пет тона по хектару. То је свакако условило да се створи вишак пшенице на тржишту, па и пад њене цене. То је све заједно довело до оваквог реаговања произвођача. С правом, додаје Младенов, јер гледајући економску рачуницу, они су тешко могли с откупном ценом да се уклопе с обзиром на улагања. А високи приноси су, наравно, могли да буду остварени једино интензивном производњом, односно великим улагањима, од ђубрива до хемије.
Изводећи рачуницу о трошковима ратара, Младенов каже да су за род од седам тона по хектару, а у Војводини је било и оног од 10 тона, директни трошкови били око 19 динара по килограму. „Цена пшенице сада је до 20 динара по килограму, али се за рачуницу о исплативости узима цена из септембра-октобра, када људи праве калкулацију за сетву. А у том тренутку она је била 16 динара по килограму“, објаснио је он зашто ратари нису имали економску рачуницу да сеју пшеницу. Зато се један број њих преоријентисао.
Томе су сигурно допринела и кретања на светском тржишту пшенице, што један број ратара сигурно прати. Према подацима америчког Министарства пољопривреде, у свету је у 2016. произведено 751,26 милиона тона пшенице, што је за 6,5 милиона више него претходне. Светска производња пшенице већ четврту годину остварује рекордан ниво. Да је конкуренција на том тржишту све жешћа указује податак да је Русија од увозника пшенице у прошлој години постала светски лидер у њеном извозу. Са више од 25 милиона тона извезеног хлебног зрна, за око 14 одсто више него 2015, претекла је САД, дугогодишњег највећег извозника ове житарице. Директна последица кретања у светској производњи и потрошњи је висок ниво залиха пшенице које на почетку ове године покривају просечну потрошњу пшенице у свету за око четири месеца. Оптималним нивоом залиха се, иначе, сматра онај који покрива потрошњу од два и по — три месеца. Најновије процене су да ће производња пшенице у овој економској години (2016/17) бити већа за 1,43 милиона тона.
Због слабе откупне цене и неконкурентне извозне, највероватније је да домаћи ратари неће убудуће моћи да рачунају на рекордне приносе, сматра Младенов. „Пшенице ће сигурно бити за наше потребе, које су око 1,5 милиона тона за исхрану и још око 300.000 тона за резерве. Само је питање колико ће пшенице бити за извоз“, каже он. У ситуацији када је светско тржиште претрпано пшеницом, на берзи једино може да прође квалитетна пшеница. Зато ће за извоз пшенице бити веома важно да имамо квалитет и о томе, сматра Младенов, треба да се договоримо у наредном периоду.
Он подсећа да Србија припада црноморском басену, оријентисана је на Констанцу, луку у коју извозе и Румуни, Мађари, Украјинци и Руси. Цена пшенице у том рејону утиче на нашу цену. Младенов, међутим, напомиње да већина тих земаља субвенционише своје произвођаче, па је и цена коштања другачија, за разлику од тржишне где су разлике мале. Тако, како напомиње, субвенције у Мађарској, Хрватској, Румунији изађу од 200 и 450 евра по хектару, што битно утиче на услове привређивања и наше ратаре ставља у лошији положај. Он зато сматра да би једно од решења било да се помоћу субвенција или неке друге помоћи државе наши произвођачи доведу у исти положај као и они у окружењу.
Други услов би, каже научни сарадник Института за ратарство и повртарство, био да држава створи амбијент да се пшеница откупљује према квалитету. Ова година, очигледно, не обећава високе и квалитетне приносе. Поготово што је, према речима селекционара са тог новосадског Института Србислава Денчића, на значајном делу површина посејано „семе са тавана“, али и што су у Војводини засејане стране сорте, неотпорне на зимске услове, какве смо овога пута имали.
„Једино са квалитетном пшеницом на пребукираном светском тржишту можемо бити конкурентни и по цени и по квалитету. А да произведемо квалитет имамо и сорте и знање у агротехници. Значи, произвођаче само треба мотивисати, а то је могуће кроз откуп и плаћање управо по квалитету“, закључио је Младенов у разговору за Спутњик.
