Именовањем 19 судија, Специјални суд за ратне злочине ОВК формално је започео свој рад, а подизања првих оптужница неће бити у првој половини ове године. Суд је основан после извештаја Дика Мартија, швајцарског политичара и бившег државног тужиоца, који је као члан је парламента Савета Европе 14. децембра 2010, уз помоћ српске владе, поднео извештај о нехуманом третману људи и о трговини људских органа на Косову коју је организовао Хашим Тачи.
Које ће се оптужнице и имена наћи под ударом овог суда Милован Дрецун, председник Одбора за Косово и Метохију, није могао да прецизира, али се, како каже, све држи у строгој тајности.
„Суд много тога истражује, али који ће злочин обухватити је посебно питање, као и за шта ће прикупити доказе. Много је времена прошло, а мало је сведока и живих и оних који су спремни да говоре. Али, почетна основа, дакле, сваког истраживања ко би могао да се нађе на оптужницама је извештај Дика Мартија. У том извештају се помиње комплетна Дреничка група, у којој су Хашим Тачи, Џавид Хаљити, Карди Весељи, Агим Чеку, Сулејман Селими звани Султан. Дакле, ако их је Дик Марти идентификовао као носиоце ратних злочина и оптужио их за умешаност у илегалну трговину органима, онда би било природно очекивати да имена која се појављују у његовом извештају, уз нека друга која су са њима повезана, буду на тој великој, првој оптужници која ће бити подигнута. То је оно што може да буде почетни траг“, објашњава Дрецун, напомињући да треба стално имати у виду да је суд формиран и да суди на основу Мартијевог извештаја.
Масакр рудара у Ликовцу
Према извештају Савета Европе од 12. децембра 2010, организатор отимања људи и трговине људским органима био је Хашим Тачи и Дреничка група. Осим Тачија, у извештају Дика Мартија помињу се и Азем Суља (бивши начелник безбедности ОВК), Реџеп Хаљити (један од оснивача ОВК и представник Тачијеве странке у Председништву косовске скупштине), Кадри Весељи (шеф Тачијеве тајне полиције) и Фатмир Љимај (бивши Тачијев заменик у странци и министар грађевинарства у претходној влади). За најзлогласнија места на окупираним територијама у којима је Тачијева Дреничка група затварала и убијала углавном киднаповане Србе сматрају се логор Ликовац у општини Србица, затим Лапушник у општини Глоговац, Зочиште у општини Ораховац и Глођане у општини Дечане.
Према подацима из 1998, у Ликовац је одведено 26 људи, међу којима и десет рудара са копа Белаћевац. У Лапушник четрдесетак затвореника, Зочиште тридесетак, а највише у Глођане, око 60. Током 1999. тај број је порастао на 500 људи. Они су мучени, убијани, а неки су одведени у Албанију, где су им вађени органи. Један од главних доказа против Тачија и његове Дреничке групе који је достављен тиму Клинта Вилијамса је видео-снимак из логора у Ликовцу, на коме се, осим припадника ове групе, види и четворица киднапованих Срба са окупираних територија.
Видео из логора у Ликовцу снимили су припадници ОВК у мају 1998. На њему се виде Жарко Спасић, радник ЕПС-а на копу Белаћевац, киднапован 14. маја 1998. на радном месту, Дејан Стоиљковић, полицајац из Гњилана, киднапован 19. маја 1998, Владимир Спасић, киднапован 19. маја 1998, и Мирослав Шуљинић, радник из Клине, киднапован 21. маја 1998.
Посмртни остаци Шуљанића пронађени су 2005. у масовној гробници код Лапушника. У извештају Дика Мартија стоји да су унутар Албаније постојали импровизовани логори у којима су убијани заробљени цивили, већином Срби, а њихови органи продавани на црном тржишту. Таквих места, према Мартијевом извештају, било је четири — приватна кућа у селу Бицај, две куће у градићу Бурељ, приватна кућа (позната као „жута кућа“) у селу Рипе код Буреља, као и сеоско имање у месту Фушт Круј (код Тиране).
Убијање цивила у Клечкој
У Мартијевом извештају, садашњи председник Косова Тачи означен је као вођа, док су остали били умешани у наређивање, а у неким случајевима су и лично надгледали убиства. Од поменутих, само је Љимај званично процесиран пред Хашким трибуналом, који га је оптужио за злочине против човечности, незаконито притварање, мучење и убиства Срба и Албанаца у логору Лапушник код Глоговца у лето 1998. Ухапшен је 18. фебруара 2003. у Републици Словенији, а 4. марта 2003. изручен је Хагу. Суђење му је почело 15. новембра 2004, али је ослобођен због недостатка доказа. Љимај је поново оптужен у јулу 2011. за наређивање и учешће у нељудском малтретирању српских цивила и ухапшених Албанаца који су ухапшени у марту 1999. и затворени у два затвора у Клечки. Заједно са Фатмиром Љимајем су оптужени и Неџми Краснићи, Насер Краснићи, Насер Шаља, Сабит Шаља, Рефи Мазреку, Арбен Краснићи, Шабан Шаља, Бехљуљ Љимајт и Бесим Шурдаји, међутим, Љимај је поново ослобођен. Пред судом Еулекса оптужен је због корупције, а оптужница се чека.
У Клечкој је се десио масакр, масовно убиство 22 цивила српске националности током јула 1998. Њих је ОВК киднаповала, стрељала а потом спалила. То је био један од најтежих злочина које је починила ОВК пре и током рата на КиМ. Припадници албанске терористичке ОВК су у току 1997. и 1998. киднаповали цивиле и припаднике југословенске војске и српске полиције. У периоду од 17. до 22. јула 1998. припадници ОВК су, током напада на село Ораховац, киднаповали и заробили 43 цивила српске националности, које су са још око стотину других заробљених из околних места одвели према Малишеву, а касније у Клечку, где је била једна од база ОВК. Директно одговорним, осим Љимаја, сматра се и 11 припадника 121. ОВК бригаде коју је Љимај предводио, од којих би један могао бити потенцијални сведок: Бесим Шурдај.
Етничко чишћење Липљана
Масакр у Старом Грацку могао би такође бити један од првих случајева, ако не и први пред новим судом. У овом месту убијено 14 српских земљорадника, који су отишли у поље да жању пшеницу на својим њивама. Убили су их припадници ОВК 23. јула 1999, свега неколико дана по доласку припадника Кфора и власти Унмика. Главнокомандујући ОВК у овом региону био је Бег Шаћирим, који је за време рата командовао јединицом Фортуна у оквиру 121. бригаде ОВК, и он је линк који води преко Љимаја до Тачија. Он је већ учешће у овом злочину признао.
Под истрагом су и Линда Кренази, која је била је чланица 96. батаљона при ОВК, а заслужна је за злочине у околини Неродимља, на југоистоку Космета. Њен штаб је био у Урошевцу, а од 10. априла 1999. боравила је на Паштрику, од када је и активно учествовала у неколико напада на српске цивиле и полицајце. У мају 1999. је рањена и отишла је на лечење у албански град Брурел. Вратила се на Космет јуна 1999. и наставила борбу у својој терористичкој јединици ОВК.
Ајваз Корпузи на Космет је дошао 1998, па је одмах постао члан 121. бригаде ОВК. Са својом јединицом је био активан у борби против српске полиције и Војске Југославије. Има подугачак низ злочиначких акција у којима је учествовао (Клечка, Црнољево, Лапушник, Магура, Словање…). Сматра се главним организатором етничког чишћења општине Липљан.
Извештај Унмика о насилном одузимању виталних органа од отетих Срба после завршетка НАТО агресије достављен је још 3. новембра 2003. Тим специјалног тужиоца Европске уније Клинта Вилијамсона окончао је истрагу о трговини људским органима и написао извештај, у којем се налази довољно доказа за подизање оптужница.
