Портпарол тог Комитета Светлана Петренко прецизира да је реч о ракети „Точка У“, која је коришћена током гранатирања насеља у региону Луганска.
Украјина ће свакако бити једна од тема првог састанка руског министра спољних послова Сергеја Лаврова и новог америчког државног секретара Рекса Тилерсона. Како је Лавров рекао, ти разговори се очекују у најскорије време.
Лавров је изнео и руско виђење ситуације у Украјини, подсетивши да је договорено активизирање напора у нормандијском формату, али да претходно треба осигурати безбедност на терену.
И Порошенко је, каже, позивао на то, притом одбијајући да убрза политичке реформе и тражећи да се прво осигура потпуна безбедност.
„Чим се испоставило да је то могуће ако се поштује договорено, он је схватио да ће сада од њега тражити политичке реформе: закон о амнестији, закон о посебном статусу Донбаса потврђен и уставом и одржавање избора, а све у договору са Доњецком и Луганском. А кад је то схватио, разумео је да су му политички дани одбројани ако те предлоге изнесе у Врховној ради. И тада му је пало на памет да не би било лоше да затвори очи на оно што ће радити добровољачки батаљони, а можда и да им суфлира да треба припуцати а да све, као и увек, свали на устанике и Русију у нади да ће Запад опет почети да прозива руско руководство“, рекао је Лавров.
Као једини плус навео је да на Западу ипак почињу да разумеју колико вреди украјинска власт и њена уверавања да жели да спроведе минске договоре.
Према мишљењу Лаврова, потпуну одговорност за заоштравање стања сноси украјинска страна, пре свега добровољачки батаљон, а за разрешење кризе неопходан је повратак на идеју децентрализације Украјине.
Шеф руске дипломатије је фактички најавио која ће бити позиција Русије у будућем раду са Вашингтоном на украјинску тему, а та позиција се своди на неколико основних тачака: Украјина је зона утицаја Русије, па се свима осталима предлаже да одустану од пројекта демонстрираног последњих година, који је бесперспективан, много кошта а не доноси никакву корист. У том случају Москва је спремна да заборави и опрости све проблеме које је због овога имала.
Алексеј Мартинов, дирекор Института за модерне државе, истиче да за западне партнере Русије није новина да су Украјина, као и читав постсовјетски простор, у неком смислу зона интереса Русије, као и зона њене историјске одговорности.
„Али то не значи да ће, кад САД и друге западне земље буду окренуле леђа разореној Украјини, а верујем да ће се то ускоро десити, Русија одмах о свом трошку обнављати уништену украјинску привреду и инфраструктуру. Ко је режирао кризу, мора и да сноси трошкове“, примећује Мартинов.
Други закључак који се намеће из изјава Лаврова јесте да ће Москва решавати украјински проблем како она нађе за сходно, а инструмент за то види у децентрализацији. Према речима Мартинова, одавно је јасно да је децентрализација најбоља опција за Украјину.
„Децентрализација је малтене једини начин да се сачува украјинска државност, али се Кијев противи оваквим опцијама, јер би то створило озбиљне препреке за тајкуне, који само желе да присвоје мрвице совјетског наслеђа и да оду у иностранство. Одлука о децентрализацији, то јест очувању Украјине, требало би да зависи искључиво од украјинских грађана. Друго је питање да ли већина народа жели децентрализацију… Ако не, онда је то пут у амбис за украјинску државност“, наглашава руски експерт.
Како стоје ствари, ако Запад, укључујући САД, није спреман да прихвати руске предлоге, Москва је изгледа вољна да сачека још неколико година. Лавров је поменуо да су дискусије о Украјини почеле још у пролеће 2014, а да су су се после три година конфронтација и разних провокација на крају вратили на исто.
По оцени Мартинова, западни политичари знају али не смеју јавно да говоре о неуспеху њиховог плана у Украјини.
„Западни партнери одлично схватају да је њихов пројекат ’Украјина‘ пропао. Циљ тог пројекта није било благостање и високи стандард грађана, већ стварање услова за увлачење Русије у дуги и крвави рат у центру Европе. Тај план није успео, напротив, због њихове неспретности, почео је процес распада Украјине. Западни политичари су свесни тога, али не смеју да говоре о томе јавно“, констатује саговорник Спутњика.
