Потпредседник Владе Расим Љајић недавно је рекао да Србија може превазићи захтеве и проблем приступа СТО тако што ће избацити спорни члан закона, али да већ у следећим члановима истог закона пропишемо услове који се односе на ГМО, а који ће фактички забранити и узгој и промет ових производа.
О овој теми, али и о предностима и манама ГМО хране, Јелица Путниковић је у емисији „Енергија Спутњика“ разговарала са професором Пољопривредног факултета у Земуну Миладином Шеварлићем и генетичарем Миодрагом Димитријевићем, професором Пољопривредног факултета у Новом Саду.
Димитријевић објашњава да Светска трговинска организација ГМО храну третира као робу и залаже се за слободан промет роба. Он, међутим, наводи да је велико питање у којој мери та организација има кредибилитет да тражи да се у нашој земљи обавља промет ГМО хране, када на пример Мађарска, која је чланица Светске трговинске организације, у Уставу има баријере за улазак ГМО хране у ту земљу.
И Миладин Шеварлић се залаже да се у нашој земљи не продаје али и не производи роба на бази генетички модификованих организама. Он подсећа да су у Србији свака општина и град, њих укупно 135, од 2013. до данас усвојили одлуку да не желе промет и узгој ГМО, бојећи се његових штетних последица. Како каже, тврдње да ће узгој генетички модификованог семена решити проблем глади у свету, једноставно не стоје.
„Питање глади се решава инвестиционим улагањима у сектор пољопривредне производње, и расположиви ресурси на земљи су и без коришћења ГМО-а сасвим довољни да прехране неупоредиво више становника него што их данас има на планети. Важно је знати да код ГМО-а није реч о методама селекције, односно укрштању две сродне биљке исте врсте, већ о укрштању гена животиња са генима биљака или гена бактерија са генима биљака. То су потпуно атипичне врсте и нема говора ни о каквом природном складу“, напомиње Шеварлић.
И професор Димитријевић каже да генетички модификовани организми нису прављени да повећају принос. Он објашњава да ГМО утиче на економску страну производње, али не када је реч о количини, па теза да ће проблем глади бити решен повећањем приноса захваљујући ГМО семену није тачна. Миладин Шеварлић истиче да ГМО храна представља вид експлоатације на чак три нивоа.
„Експлоатишу се пољопривредни произвођачи продајом семена ГМО, чија цена расте неупоредиво више од цене конвенционалног семена. Такође, реч је о везаној продаји тоталног хербицида базираног на канцерогеном лифосату који оставља врло штетне последице по биљке, животиње, земљиште, дакле угрожава се екосистем. На крају, коришћење ГМО хране штетно утиче и на њене конзументе“, каже Шеварлић.
Сличног става је и професор Димитријевић, који напомиње да храна на човека утиче и на генском нивоу, па оно што једемо може да мења нашу наследну основу. Како каже, опасност од ГМО хране доживљава се и ван научног сегмента.
„ГМО је парадигма глобалног уређења друштва јер се производња хране извлачи из националних оквира и улази у домен активности малог броја мултинационалних компанија. Познато је да ко је независан у производњи хране, тај је и политички независан, и то представља важан сегмент личне, националне и популационе слободе јер на тај начин десетак мултинационалних компанија контролише свет тако што би једини производили семе“, каже Димитријевић.
Он поручује да Србија може сачувати производњу која није генетички модификована и истиче да немамо нити један разлог да се окренемо ГМО храни и семену.
„ГМО нам у пољопривреди не решава ниједно питање, а отвара нам нове проблеме. Имамо у аграру да разговарамо о много других ствари, задругарству, јачању малих произвођача, а не да се бавимо ГМО храном. Генетички модификовани организми се могу исплатити Аргентини, Бразилу, САД које имају производњу на великим површинама. Поседи у Србији су ситни, у просеку око 4 хектара, и код нас је то потпуно неисплативо. Зар треба да дезавуишемо сопствену производњу класичног семена, која је светски позната и призната, да бисмо узели туђи производ без технологије“, закључује Димитријевић.
