Минхенска конференција описује се, не без разлога, као највећи светски скуп ове врсте, што потврђује и листа овогодишњих учесника, која укључује и немачку канцеларку Ангелу Меркел и вицеканцелара Зигмара Габријела, потпредседника Сједињених Америчких Држава Мајка Пенса, државног секретара Рекса Тилерсона и секретара за одбрану Џејмса Метиса, руског и кинеског шефа дипломатије Сергеја Лаврова и Ванг Јиа, њихове колеге из Британије и Француске, Бориса Џонсона и Жан Марка Ероа, генсека НАТО-а Јенса Столтенберга и Рашида Алимова, генералног секретара Шангајске организације за сарадњу, Џорџа Сороша, Медлин Олбрајт, Била Гејтса…
Владимир Путин, председник Русије, ове године није био међу њима, али његова сенка је и те како присутна. Говор који је у Минхену, на овом скупу, он одржао пре тачно десет година, његово упозорење Западу да читав свет (више) није његов, које Запад није желео да чује, ове је године одјекнуо можда и јаче него икада до сада. Толико да Безбедносни извештај, документ који се објављује уочи конференције и који представља основу за дискусије које ће се водити, већ у свом наслову говори о „постзападном постпоретку“.
Шта то тачно значи, и које су претње досадашњем западном поретку идентификовали организатори Минхенске конференције? О томе су у „Новом Спутњик поретку“ говорили дипломата Зоран Миливојевић и публициста и историчар Срђа Трифковић.
У свом говору у Минхену 2007. године, Владимир Путин критиковао је униполарност света успостављену после краја Хладног рата: „То је свет са једним господаром, једним сувереном, што је опасно и за све остале и за самог суверена, јер га разара изнутра“, рекао је додавши да је такав поредак „и неприхватљив, и немогућ“.
„Путина у то време нико није довољно озбиљно разумео“, каже Срђа Трифковић, доказујући своју тврдњу примером Грузије из наредне, 2008. године, „када је Михаил Сакашвили сматрао да има бланко чек из Вашингтона да силом врати Јужну Осетију и Абхазију у састав Грузије, на шта је Путин одлучно реаговао војном силом. Управо је руски контраудар на тај догађај представљао и крај оног монополарног периода глобалног хегемонизма Сједињених Држава“.
„Путин је тада био визионар. Данас би на Минхенској конференцији требало да му одају признање за оно што је предвидео“, сагласан је Зоран Миливојевић, и сам напомињући да је „грузијски случај покренуо отварање новог светског поретка“.
Паралелно с тим, указује наш саговорник, 2008. догодиле су се светска економска криза и, посебно, криза еврозоне из које Европска унија ни данас не може да изађе, а „истовремено Русија се вратила на светску сцену и Кина се верификовала као светска сила. Дакле, светски поредак се у овом тренутку дефинитивно може сматрати измењеним, и управо то показује тема овогодишње Минхенске безбедносне конференције“.
Уз економску кризу западног света и јачање Русије и Кине, напомиње Миливојевић, „родила се и Исламска држава, једна пошаст која прети целом свету, и све то је довело у питање поредак у коме смо живели до сада, не само у погледу његових вредности, већ и могућности да се одржи на начин који свима може да обезбеди добру будућност“.
Схватајући ове процесе, организатори Минхенске конференције и говоре о настанку „постзападног светског поретка“, односно, о „распаду старог светског поретка“ како је то формулисао „Дојче веле“, најављујући овогодишњу Минхенску безбедносну конференцију. Уз већ споменуте факторе, шта је још на то утицало?
„Свет се суочава са нелибералним моментом“, наводи у уводном документу Волфганг Ишингер, председавајући конференције, упозоравајући на „успон популистичких покрета на Западу који се противе кључним елементима либерално-демократског статуса кво“, успон који је, поред осталог, изазван и тиме што „постоји и културолошко противљење такозваној глобализацији“.
„Не постоји либерални статус кво, постоји вртоглави темпо наметања културолошких промена — наметање истополних бракова с правом усвајања деце, на пример демографских — масовне миграције — и свих других промена, попут успостављања једног света без граница, без нација и култура, од стране либералног естаблишмента“, говори Срђа Трифковић.
„Либерални естаблишмент покушао је да спроведе радикалну трансформацију друштава и традиција које су постојале вековима, и уследила је природна реакција коју они изненађено називају некаквим нелибералним поретком и, пејоративно, популизмом, иако је реч о савршено оправданој побуни презрених маса које је, као што знамо, Хилари Клинтон назвала ’гађења достојним‘, а исти је однос и европске елите. Естаблишмент је у паници, и то са пуним правом, јер ово што су урадили сопственом народу представља злочин и велеиздају.“
Ишингер скреће пажњу и на економске разлоге надирања такозваних популиста, указујући на податак да лични приходи од 2007. стагнирају, или су у опадању.
„Управо економска диспропорција која постоји на глобалном плану довољно говори у прилог потреби да се нешто промени. Константна криза еврозоне, нарочито у њеном јужном делу, не може бити аргумент у прилог тезе да треба наставити (нео)либералну економску политику“, коментарише Зоран Миливојевић. „Либерални естаблишмент већ је закаснио, ствари су већ отишле предалеко и не могу се зауставити… Неолиберални поредак доживео је пораз управо због побуне народа у западном свету, и побуне држава као таквих, које се труде да заштите и сопствену нацију и државу. Свет сад иде ка заједници суверених држава и народа, у покушају да се спасу од овог концепта који их је довео на руб пропасти.“
Председавајући Минхенске безбедносне конференције забринуто упозорава и на стварање „нелибералне интернационале“, илити „интернационале националиста“, која је утолико сумњивија што се залаже за добре односе с Русијом. За Зорана Миливојевића пак „њихов однос према Русији је потпуно логичан. Русија је европска држава, и све што ће Европи у будућности донети добробит, мора да подразумева и Русију, чије присуство смањује простор за деловање либерала“.
„Антагонизам западних либерала према Русији“, надовезује се Трифковић, „није само геополитичке природе, него пре свега културолошке. Како се усуђују Руси да немају геј параде у Москви?! Како се усуђује Путин да се крсти у цркви и да позива патријарха на државне свечаности?! Дакле, упорно одбијање Русије да се постмодернизује изазива реакције оличене, рецимо, у изјави бившег амбасадора САД у Москви, Мајкла Мекфола, да би најрадије да види депутинизацију Русије. А то заправо значи постмодернизацију Русије по западном шаблону.“
Пораст популарности „популистичких“, истовремено и евроскептичних партија и покрета у земљама Европске уније у директној је вези и са питањем будућности ЕУ. Волфганг Ишингер, као адекватан одговор на захтеве за „мање Европе“, предлаже — „више Европе“. Да ли је то реално?
„Како сад ствари стоје, то није реално“, уверен је Зоран Миливојевић, напомињући да је „актуелни тренд разградња Европе, а не њено јачање. Притом, ЕУ се не показује способном да се избори с тешкоћама с којима се суочава, напротив, оне се мултиплицирају“.
Наш саговорник истиче да већ и споменута криза еврозоне говори да „неће моћи да заживи концепт фискалне уније, дакле, да се неће ићи даље у одрицању од националних суверенитета држава-чланица у корист Уније“.
Уз то, ту су и процеси одвајања од Брисела, оличени у брегзиту. Миливојевић предвиђа: „Ако у Холандији (15. марта) Герт Вилдерс оствари значајан резултат, ако Марин ле Пен уђе у други круг председничких избора у Француској, они ће већ тиме обезбедити континуитет процеса који се одвијају на штету даљих интеграција Европске уније“.
Минхенски документ не изражава забринутост само за будућност ЕУ, већ наводи и да је и будућност НАТО-а под знаком питања, пре свега, због коментара новог председника САД Доналда Трампа о његовој „застарелости“. С друге стране, истиче се, Трамп је рекао и да НАТО сматра „јако важним“. Који ће од ова два става превагнути?
„Превагнуће средњи пут — нити ће бити ликвидације НАТО-а и америчког иступања из ове организације, нити ће она бити у фокусу пажње и коришћена као средставо даље глобалне доминације“, одговара Срђа Трифковић.
„Трамп има јасну представу да је концепт глобалне империје нездрав — кроз читаву историју цена империјална експанзије била је пропаст нације која је била носилац те империје — он је изричито одбацио и њено идеолошко утемељење садржано у уверењу о америчкој изузетности, а све то у прилог слогану ’Америка на првом месту‘, који је у основи традиционалистички… НАТО ће, дакле, да вегетира. Значај НАТО-а као идеолошког механизма, као тобожњег трансформативног средства за ширење мира, демократије и људских права, опадаће, а амерички фокус биће на његовој чисто прагматичној функцији, уз инсистирање на заједничкој деоби терета. То представља добру вест, јер, очигледно је да је у протеклим деценијама НАТО коришћен као ударна песница једног идеолошког пројекта глобалне доминације.“
„Трамп је изборе добио на основу обећања о очувању Америке, а не о јачању њене позиције као суперсиле. НАТО ће, отуда, бити више у дефанзивној функцији очувања позиција Америке и западног света“, сматра Миливојевић.
Оваква предвиђања, међутим, у оштрој су супротности с предлозима једног од учесника Минхенске безбедносне конференције, Роберта Кејгана, једног од веома утицајних неоконзервативних идеолога америчког интервенционизма, Трамповог противника иначе, који у недавном тексту у „Форин полисију“ наводи да Америка мора што пре да се супротстави Русији и Кини, или ће бити прекасно. Да ли је већ прекасно, односно, може ли либералистички Запад ишта још да учини да би спречио крај свог светског поретка?
„Реч је о човеку који припада ултранеоконзервативном крилу глобалних хегемониста“, објашњава Срђа Трифковић. „Идеја да Америка може симултано да се супротставља и Русији и Кини, и на Блиском истоку, и у Украјини, и у Јужном кинеском мору, Северној Кореји да забрањује нуклеарне тестове… апсурдна је. Америка је већ сада на путу глобалне пренапрегнутости, која се одражава и у федералном дугу од невероватних 20 хиљада милијарди долара — који је и пет пута већи ако томе прибројимо и 50 држава и остале нивое власти — и у пропалој инфраструктури широм Америке. Али за неоконзервативце попут Кејгана, историјске лекције империјалне пренапрегнутости — од Персије и Атине, па до Централних сила у Првом светском рату и Трећег рајха у Другом — изгледа да не постоје.“
Закључује Зоран Миливојевић: „Кејганова теза почива на ставу да је свет и даље униполаран. Али он то више није, мултиполаран је, и, према томе, ова теза нема смисла. Могућ је само дијалог равноправних партнера на глобалној сцени“.
Уосталом, као што је Владимир Путин у Минхену најавио још пре десет година…
