Председница Савета Федерације Валентина Матвијенко рекла је недавно да у Русији више од четвртине становништва живи на селу и да зато није случајно што је „развој села један од приоритета државе“.
Матвијенкова је такође истакла да данас извоз пољопривредних производа доноси више прихода него продаја оружја.
Прошла 2016. година била је веома успешна за руски агроиндустријски комплекс. Пољопривредна производња је порасла за скоро пет одсто, а оборени су и рекорди када је реч о жетви — Русија је постала светски лидер у извозу пшенице.
Руска земља је одувек била највећи извор богатства за државу, а руски сељак је вековима био главни покретач државне економије.
Тако је било све до почетка 20. века — најокрутнијег у историји Русије и најразорнијег за руског сељака и руско село.
Од тада је можда само реформа Петра Столипина, премијера у царској Русији, била усмерена на развој сеоских газдинстава. Тада јеуведена робно-новчана размена у аграрни сектор земље, и повећана је улога пољопривреде у економији Русије.
„Ако узмемо пример Столипинове аграрне реформе с почетка 20. века, која је предвиђала предају земље у власништво сељака и прелазак са колективног начина производње хране на стварање приватних, породичних газдинстава, онда можемо рећи да је то добар модел. Људима је то одговарало, јер они су тада пре свега радили за себе. То је најбољи начин производње и он се примењују у цивилизованом свету. Приватно газдинство, породична фарма је најбољи начин производње и управо ту форму би требало максимално развијати у Русији“, каже за Спутњик Игор Абакумов, доцент Тимирјазевске пољопривредне академије и генерални директор медијске групе „Крестјанске ведомости“.
После Столипинових реформи и Октобарске револуције уследиле су деценије уништавања села и погрома сељака од стране комунистичке власти. Уследиле су репресије, затим Стаљинова колективизација са свирепим протеривањем кулака (богатих сељака) у Сибир, Други светски рат, који је однео огроман број мушког сеоског становништва (укупно, око 27 милиона Совјета). Потом је дошла послератна конфискациона пореска политика, неостварива идеја стварања „аграрских градова“ и уништавање „неперспективних“ села.
Први колхози у совјетској Русији настали су још 1918. године. У Стаљиново доба сељацима је масовно одузимана земља и морали су да се удружују колхозе,или да приступају државним пољопривредним предузећима — совхозима.
„Совјетски политичари су сматрали да они најбоље знају како би сељаци требало да организују свој рад. Комунистичка аграрна реформа и стварање колхоза (задружних пољопривредних газдинства) довели су до гигантске кризе изазване недостатком хране, која је на крају била и један од разлога распада СССР-а.
Реформе које су спроведене деведесетих тешко су погодиле пољопривреду и пољопривреднике, али почетком двехиљадитих Русија почиње да извози пшеницу да би после неколико година постала један од светских лидера по том показатељу. Држава, каже Авдејев, данас има различите програме који помажу развој села и на различите начине стимулише економију.
„Ако говоримо о мерама стимулисања економије, од ове године у Русији су почели да дају кредите са пет одсто камате, а раније су оне износиле 15-25 одсто. Али сада пољопривредници плаћају само пет одсто камате, а остало држава компензује, надокнађује банкама. Осим тога, разумним ми се чини и програм картица (бонова) за храну, то је добар механизам подршке не само угроженим слојевима друштва, као што су пензионери, инвалиди, породице са више деце, већ и пољопривредницима. Схема је следећа — држава ставља на картицу одређену суму новца, коју је могуће потрошити само на робу домаће производње, основних намирница. То се зове стимулисање домаће тражње. САД на то троше око 40 милијарди долара годишње и то је веома добра мера подршке пољопривредницима.“
Абакумов сматра да Русија има много тога да понуди свету, али да је за то потребна јасно дефинисана аграрна политика.
„Мислим да Русија не би требало да продаје само пшеницу, јер је то исто као продавати сирову нафту. Идеално би било да продајемо, на пример, месо, да би додатна вредност остала у Русији. Шта је то месо — то је технологија претварања траве на пашњаку у стејк у ресторану, а иза тих технологија стоје нова достигнућа у различитим наукама — хемији, физици. Треба заборавити лењинистичку парадигму: у чијим рукама је хлеб, у његовим рукама је и власт. А за све то нам је потребна веома јасно дефинисана аграрна политика.“
Он наводи да се одлив становништа из села наставља, али додаје и да је то природан процес.
„То се дешава у целом свету, јер техника све више замењује ручни рад, па су се већ појавили роботи за мужу крава који замењују људе, појавила се техника којом се може управљати преко џи-пи-еса и Глонаса. Међутим, ипак би требало уложити више напора како би људи остајали на селу или му се евентуално враћали. Притом, у Русији има и региона где се сеоско становништво не смањује. То је, на пример, југ Русије — Краснодарски крај, Ростов, у деловима земље око средњег тока реке Волге. Тамо има више усева и тамо држава улаже доста новца. Али, у многим другим регионима, а посебно у Сибиру, проценат сеоског становништва се константно смањује, и над тим би се требало замислити“, закључио је Абакумов.
